voleo bih da zavirim u tvoju devojačku sobu dok uvijaš kosu stavljaš svetloplavu senku na kapke  očiju kao u srne a cela soba dva sa tri  miriše na ’red jeans’ voleo bih da sam stranica tvog dnevnika da na belom papiru mastilom napišeš svaku svoju bol  da je proživimo zajedno  voleo bih da sam pramen

Večeras je jedna od onih noći kada je srce stjerano u najuži i najtamniji kutak tijela, i ove moje sobe u kojoj sam potisnuta ja i sve moje teške emocije.   Večeras je ona noć kada duša jeca, očajnički traži pomoć i izlaz iz ovog nevremena kojeg stvaraš.   Večeras je noć bez zvijezda i

Ležem u krevet u odeći koju sam nosila u grad. Ne proveravam da li sam u kofer spakovala punjač. Ne proračunavam da li će mi jedno pakovanje uložaka biti dovoljno za celo letovanje. Naslanjam slanu kosu na jastuk. Opuštena sam. Ili sam možda tužna. Tužna toliko da mi više nije bitno da li ću prljavštinu

Previše je nesna u ovoj sobi pa sam otišla na balkon gledati se s nebom, dovikivati se s letom galebova i milovati se s povjetarcem.   I, odjednom, samoća se prestrašila. Ne mogu spavati kad popijem pivo. Budim se, razmišljam i nazadujem. Trebala bih početi tražiti sreću drugdje.   Kad sam na ovom balkonu, ona

soba mu je mirisala na voćni jogurt i na cigarete a on se potpuno stapao s njim on koji leži ns krevetu starom i otrcanom čije skripanje stvara zujanje u ušima ali on čini pogled esteticnim izgleda kao slika dorijana greja njegovo karakteristicno crno odelo par broja vece koje se razliva po krevetu  je isto

Ne postoji ništa drugo osim detinjstva i smrti Nema ničega između Neko je to jednom rekao Zamislila sam se duboko prsima opipavajući te reči Detinjstvo i smrt Detinjstvo i smrt Detinjstvo detinjstvo detinjstvo Smrt smrt smrt Ponavljala sam ove reči dok i one nisu izgubile smisao Ali onda se i smisao koji nose gubi u

Koža se ove godine nije usaglasila sa vetrom Zalazili su u uglove pod lupom svetlosnom lupom pravili gnezda rađali oblake igrali folklornim ritmom a nisu smeli da igraju i vrteli se u krug u krug sve dok se ova nije rascvetala i pukla kao sunce u 4:57 kada počelo je alegro kada počelo je da

Setim te se Često Hteo si da te zaboravim, ali ne mogu Tvoji tragovi me uporno prate Ti duboki otisci grubog djona u blatu koji ne blede ni posle kiše   Osećam te u vazduhu Pamtim tvoje tople oči i dalje    Ostala sam zarobljena u senci visoke figure koja me nežno drži za ruku

    U tišini ljubavi Dok te srce u bolu grli, i suze padaju kao kiša, duša se napuni bola, svaki uzdah tugu nosi. Srce plače, vrišti glasno, ali ljubav ne daje da vrisnem, samo kad je najteže, baš tad je jasno, osetićeš da te volim da ne mogu bez tebe. Kada bol preplavi dušu,

Drugog ponedeljka avgusta Uz svitanje i plitko pevušanje,Dok su odbljesci boje zrele kajsije Igrali na tvojim jakim grudima,Zanemarivši morska sujeverja Tonuli smo u ljubavi. Znala sam da ne smemo ići dublje, Moje more je tako umorno od oluja…Desilo se, stigla je bura, Kao što su nemirni talasi Koji se biju o stene sve jače i

A da l` se sećaš, mi smo još klinciUz ritam buzukija maštali o Kritu Uz naše vino posedovali vinograde Ne znajući o tome ni osnovne stvari Na podu, u dimu i ljubavi, ne u strasti!Sa strašću prepričavala sam ti, sad za nas, nebitne stvari:Heleni, legende, mitovi, koze na plaži, Oblačenje u crnu i njihove pijace…Za

Pisala bih ti U ponoć, ili malo kasnije Onako pospana Umorna od napornog dana Ali reči su suvišne Jer sve što sam trebala reći Nisam na vreme A pisala bih ti Reči, stihove, pisma, snove Ili o tome Kako sam provela dan Ali reči su suvišne Kad srca ne kucaju više Istim ritmom