Krik Osećaj nemoći u nevolji pobuna protiv društva sveprisutna tuga ličnog i svetskog stradanja. Svet je nesavršeno mesto prožeto patnjom i tragikom čoveka. Ima li nam spasa da nam dete stasa u zdravog čoveka ima li vajde od našeg glasa. Smrt je nemio događaj a samo izgovaranje reči nevericu nam stvara. Život je nepovratna pojava! Pozivam

Ne sećam se tame Iz koje sam nastala Ali me i dalje mame Njena šaputanja   Ne sećam se ni trenutka U kome sam nestala Izgubila se kao neka lujka Naivna, blesava   Ne sećam se bola Ali ga i dalje osećam Koža mi gori gola I ja vrištim, jecam   Ne sećam se ni

Čujemo se ne tako često jer si preko ” bare “ teško je ugodit sate. Ali nastavak priče uvijek ima slijed red je uvijek na mjestu i riječ uvijek riječ. Godina ima mnogo nećemo sad o tom družimo se od ” veli vakta “ prisan odnos je to. Priče iz djetinjstva i onih majčinskih dana

Tvoje je srce moja neželjena zemlja, jedini put do neba mog.  Do doma spaljenog do temelja.  Jedini smisao mog lutanja besciljnog.  Ti si java mog nesuđenog života, Moje svanuće tuđih zora, Pesma napisana bez nota, parče livade vrednije od svih gora.  Uništila bih svetove u kojima ne postojiš, univerzume u kojima nisi bio moj.  Sačuvala

Dah Ljubavi Tvoj dah ljubavi je vazduh što me okružuje. u svakom uzdahu osećam te blizu, reči nisu potrebne, jer srca naša tiho pričaju, u našem zajedničkom disanju, pronalazimo večnu sreću. Kroz vazduh prolazi miris tvoje prisutnosti, nedostaješ mi kao jutarnja rosa u pustinji. Sanjam te u svakom udahu, u svakom izdisaju, u tvojoj ljubavi

Odavno si ti mene napustio. Ne zoveš me. Ne pišeš mi. Odavno si ti mene zaboravio. Ne boli te srce na spomen mog imena. Odavno si ti mene izbrisao. Iz svog života  Iz duše Iz srca. Odavno si ti mene proterao. Poslao si me pakao. Iskvarila su mi krila. Odavno si ti mene prevario. Nazvao

Nećeš ga više sresti. Nećeš ga više ljubiti. Nećeš ga milovati po svilenoj kosi. Nećeš ga grliti dok ne ostaneš bez vazduha. Nećeš ga nežno ušuškati u svoje naručje. Nećeš više slušati njegov glas. Neće te zvati ‘oko moje’ i ljubiti u oko. Neće te ljubiti do ludila. Neće te više posmatrati do jutra nesvane.

Iako će početak zvučati romantično I bez obzira što će i ta tragična pesma doći konačno Moramo ispevati nešto vrlo fobično Sa naslovom užasno A to je naš pad Beše to ovako Čovek je mlad Gleda u fenomene dugačko I pronalazi svoje umeće životinjsko Sa Prirodom da bude u skladu višestruko Sve u njoj traži

Noć je, udaraju stare eksplozije zvuka Koje znače novi raspad struka                 Paklena je to buka Mala šetnja, dugačka linija bespuća Velika molitva goruća Razgovor, dva glasa, jedna duša Ali neki drugi ludak ih sluša! Liči na ispovest Ali zapravo je zapovest Spreči me, spasi me! Uništi mi ove drame Zaleči mi sve traume Ali, jasno,

Ponovo dolazeKroz mene prolazeI kao krvavo sunce u mene zalazeKao u horu izjavljuju optuživačke iskazeŽiva vatra njihovih ŕeči trujeA ovde je zabranjeno da se psujeTo je zvezda koja se ne potkupljujeI sa svojim zracima čistu mržnju emituje

Moje odsustvo me pogađa Jer moj um opet nešto nagađaDa se nešto strašno događaČelik opet prolazi kroz moja leđaNovi gubitak sebe je siguranA stari ja je ponovo tu, tužanJer je izgubio epitet dostojanI moje srce opet sanja izgubljeno vremeJer su  se otopile sve one lepe kremeNiko u mojoj unutrašnjoj drami nije moralanProtagonista je izgubljenPrinc za

                Izgubljena ljubav Prošli smo mnogo kroz suze i smeh, sada su tuga i bol naš jedini greh. Gledam te oči, nekad bile su sjajne, sada su tamne i pune tajne.   Smešiš mi se lažno, a duša ti plače, kao da skrivaš tajne, bolne i teške, zašto