Velik je Zevs u svojoj sili, Ko mu od bogova može prići? Nasilje i zlo nisu mu mili, Osvetnik je i čuvar. Kome ćemo veći kip podići? Veliki kip u Olimpiji stoji, Klanja se Korint, slave ga Spartanci. Pod njegovom senkom ko da se boji? Al’ daleko mu je malo selo, Što razoriše sa istoka […]

Ne reči nego dela, stvarna i istinita načela Odjek koji čuda pravi i menja, odsjaje u glavi Oduvek sam hteo nešto i bunio se jako često protiv nepravde i zlobe. Noći uz čašu provodio kobne, boreći se sa mišlju ko koga u toj kafani čuva da li čaša mene ili ja nju od sebe sama,

Znaš da volim Te čokoladice od marcipana, On mi se topi po ustima I tako je divno,ma predivno. Nego u zadnje vreme Lepi mi se za nepce I zavlači medju zube Pa me zabole. Nešto me ovih dana Žuljaju ove moje šarene Najudobnije cipele. I ukosnice crne male Me bodu u glavu Kao do mozga

Umorna sam i kad nemam podočnjake, Spavam tri sata nekada i dvanaest Ali ustajem ista. Opijena sam tugom, Teturam se sa bolom A strah mi viče da ga sačekam. Na vratima otac kaže; Vidi stigao je bludni sin A meni kroz glavu Idu stihovi Bukovskog. Večeram i pevam majka kaže; Imaćeš ludog muža A ja

Moja je ljubav teška, Teža od svake preplakane noći, Budne zore,cvrkuta usamljenog.   Moja je ljubav teška, Teče mi kroz telo, Grči mi srce.   Moja je ljubav tužna, Tužnija od psa koji cvili na hladnoći.   Moje je ljubav sama Poput magle u sumrak.   Moja ljubav se ne oporavlja Već živi u bolu

Da Vinči Vermer Modiljani Ništa Ovog puta nepoznati umetnik Nije lik Mona Lize Nema bisernih minđuša Niti dugog vrata voljene Beatris Ovog puta Slika je i više nego živa A i više nego mrtva Guši se Vodenom bojom Pod vodom Ja vidim jednu tešku glavu Na uskim ramenima Vidim dva srneća oka Trepću Uokvirena neurednim

Zar je toliko teško bilo Da mi umesto dve ruke I dve noge Izrastu peraja Da mi bledilo kože Zameni srebrna krljušt Sad bih punim škrgama živela život Ova naša pluća ponekad znaju da zakažu Da je sve pošlo za rukom Sad bih lutala dubinama mora Dok mi morska trava i alge golicaju stomak Spavala

U grudima mojim tuga za tobom tiho spava, nedostaješ mi kao dah u tišini noći,poljubici bez prepreka, sanjam te i zamišljam svake noći tvoj osmeh, tvoj dodir, u tvom zagrljaju želim da budem zauvek, u tvom srcu da pronađem svoju sreću. Mislim na tebe u svakom trenu, želim te pored mene, tvoju toplinu i tvoju

U osvit prvog dana poslednje ere, kada su ljudi podelili boga i predskazali svoj kraj, ona je prvi put otvorila jedno oko do pola i zadivila se svojoj prozračnoj lepoti. To je bi jedini sekund u večnosti kada ju je obasjao sunčev zrak. Tren kasnije pobegla je u mrak shvativši razliku između dana i noći,

Dobro znaš za nas ću se boriti do kraja, do poslednjeg daha, za našu ljubav, za našu sreću, obzira na strah od kraja, jer znam da te volim, duboko, iskreno, neizmerno, a znam da i ti voliš mene bez granica i verno. Znaš dobro da si uvek bila jedina, u mom svetu si ti bila

Zauvek s tobom to mi srce želi, ti si moja sreća, moj životni san. Tvoja ljubav mi je sve, moja svetlost u tami, voleću te zauvek, do poslednjeg daha. Neka vetar nosi ove reči do tebe, neka ti donesu ljubav koju osećam. Sve što želim je da budeš pored mene, da zajedno hodamo stazom ljubavi.

Svi moji heroji su mrtvi. Pregrizla ih narav, pokopalo razočaranje, odstrelio pogled. A bili su ljudine kakvih nije bilo! Ni na stakenoj pučini rose, i srebrnoj polulopti čiode. Zašto su želeli da postanu smrtni? Verovao sam maštom iz sveg glasa u njih! I šta će dete sa bojankom u torbi ako nema svoje heroje? Igračke