Kroz senke misli, Natmurenih obrva, tamnih očiju, žuriti, hodati, negde od sebe u zagrljaj ničijih ruku, prepletene noge umršene u misli, sedi, visoko je nebo utrnulo od vetra, i grane mile, hrapave obraze oštri zubi, od vetra, od kiše, misli crnilo, i kaput, cipele, misli, ogrnuta sobom pleteni džemper i tišina, koraci su tuđi, a […]

Vikali su nam u lice: Nije tuga sve što boli. Eho glasa na slepilu sveže oribanog pločnika. Tišine čekaonica i Zbir praznina. Iskošeni pogledi čistačica. Nečija podeljena patnja na pustom hodniku I opčinjenost jednom uramljenom slikom. Nigde nikoga. Ne vide da molim Sve bele odore Da vreme malo uspori. Svako svojim korakom, Ne shvataju Da

Kažeš Imaš lepe oči Ali ti se pogled negde gubi često Gde to lutaš Šta to ima u tebi Tiho, Edipe Ja postavljam pitanja Ti rešavaš zagonetke Ne rešavaš zagonetke Ti rešavaš mene Rešenje si Otključavaš katance i okove I sve brave duše moje Ti si ključ Slobodna sam Svlačim kao košulju Mrske lavlje kosti

Рука у руци Снег на капутима Светлуца као камен И пресијава се Бело злато У спектар боја. Венама тече Мноштво звезда Малена галаксија У пространству свемира.

Volim te više nego što reči mogu reći. Volim te, jer tvoja ljubav je kamen temeljac mog bića. Volim te ti si moj oslonac, moje more ljubavi, sve što u mom srcu vene. Volim te, nedostaješ mi kao da sam bez daha. Volim te, draga ženo, izvoru mog blaženstva. Volim te,ljubav prema tebi raste iz

Srce zaljubljeno nespremno za ljubav je bilo, sad sam kao lutka, bol mi ne dotiče dušu. Sećanje na to veče, u mom srcu živi, osećanja su kao okean u koji tonem duboko.   U tvoje oči gledam prekriva ih kosa tvoja nežna, zašto skrivaš pogled, neka ljubav priča. Lice tvoje blista kao svetlost sunca, osmeh

Da ti mladi neznanče znaš samo Koliko je teško s emocijom izaći na kraj U ovom dobu, gde ljudi siti nisu. Gde svaka sena tuđa Nema života, nit svog mira. Gde vreme nije vreme slobode, Već ropstva i moći. Stvaranje svetinje mi je uvek od ruke išlo Čvor po čvor, i uvezem ja nju u

Београд – дивни град који на две реке лежи Припаде Високом Стефану, Вазалу угарског краља, Да од њега начини престоницу Намучене земље Србске. Политичке невоље и ратне недаће Спријатељише једнога краља са вазалом Који је рано остао без оца. У знак поштовања и оданости, На тврђави равнога Будима, Краљ дарова вазалу једно здање, Да у

Kad je Svarog hodao nad bezdanom, Plakao je, Jer oko njega beše samo tama, Prostor ispunjen samo bolnom tišinom. Tada jepesmom prekinuo ćutanje, Znao je, Da svet može živeti samo u njemu, Da muke uvek prate rađanje. Onda je pevao sve tiše i tiše, I zaspao, A gledajući bezdan poslednji put, Odlučno prošaputao „Nikad više“.

Neposredno kao muzika ulazim u san.   Pri buđenju u džepovima nalazim zgužvana sećanja.   Snovi mi stoje zaključani u mraku.   Virenje kroz ključaonicu ne otkriva akt duše.   Mi smo voajeri sopstvenih snova.

Trebaju mi lanci, Umotani u moje vene, Kako ne bih mogao da ih pokidam. Trebaju mi lanci, Ojačani trnjem, Tako da stalno sveže rane, Svedoče da ih idalje nosim, Trebaju mi lanci, Što sami zovu svoje sužnje. Zovu na doživotno ropstvo, Ropstvo kome se hvalospevi pevaju. Trebaju mi lanci, Retki, neobični lanci, Što ruke i

I Budim se, I želim ponovo da legnem. Plašim se voje senke, I onoga što sam postao, Što sam mogao da postanem. Ustajem,Ali kiša nastavlja da lije Plašim se svoje ruke, Onoga što je juče bilo, A i onoga što nije. Gledam, I čudim se svom bledom liku. Nema sumnje, to su moje oči. Zar