Napisi mi nešto, nešto malo i umirujuće. Napiši mi pismo koje cu moći zgužvati i spaliti. Osmisli jutarnji pakao za mene, probodi me munjama i treptajima neba. Pošalji kišu na mene, oluju da me na kratko ozari. Zapevaj mi, nek se tlo klati. Nek se ruše grafovi od tvog glasa. Poigraj se malo, zamaži vetar […]

Meduza   Junak s nožem i ogledalom leži mi pod nogama. Šire se krila u utrobi dok bdim nad snom mojih sestara. Sanjaju svet bez žrtvi. Provodim dane u vajanju, čekanju na mladiće pune žudnje za mojom krvlju i straha od mog pogleda. Silovatelji, otimači, svete ubice čija su dela božja volja. Za njih sam

Čitao sam o zamrznutim konjima uhvaćenim u lošem vremenu, u trenutku dinamičke neodluke. Nakostrešenih griva ukočenim u instiktivnom odmahivanju glavom. Čitao sam i o zamrznutim ljudima. Kreću se ka svakodnevu, sa udovima bez krvotoka. Zamrznutim kosama industrijskih hemičara. Čitao sam o još koječemu i sve je ohlađeno do tačke gde materija prestaje da se kreće, gde

Kišo sporije kidaj gluvu tišinu naivnog grada. Ja želim da čujem kako ona sa njim pada, u tamni beskraj. Učinilo mi se u daljini lomljenje toplih kostiju, što ljube blede ruke mokre, krvavih brazda zarivenih noktiju. Želim čuti vrisak i poslednji uzdah njen i videti njegov pogled ko staklo od straha slomljen. Znam da njegovo

Наздрављам данас за неке победе.  Јуче је било, па заборавило се. Не види се ништа више. Крпом сам избрисала ожиљке. Тешко је било са дна повући се. Ратови губили су се, порази изгазили ме, а ти ме гледаш као да све то мој избор био је. Ипак, у ћошак срца закључала сам те. Ено она

Kasnili su pola piva.   Zazvonili su i ušli.   Pozdravio sam ih i Rurki i De Niro su seli.   Podelio sam karte i ponovio pravila.   Uložili smo vreme.   De Niro je gledao užarenim očima i dugim noktima češkao bradu.   Rurki je pušio, držeći cigaretu između malog i prsta do njega.

Razvuci usne u osmeh i prkosno kraj mene prošetaj, inat ti dobro stoji. Ja sam ponosni kreator tvojih grimasa i večiti krivac tvoje neodlučnosti. Tvoj uzdah, tvoja strepnja i tvoj bes. Grešim li draga kad kažem da nisi imala dovoljno hrabrosti da sa mnom, rame uz rame, zakoračiš u močvaru prepunu zlih nemani koje prete da

Sakrili smo se u najdubljoj noći, a mogli smo da imamo na svetlu divan život. Mračna duša traži pokrov mraka. Duboko u dragocenom životu zakopavamo strah isod osvetljene tame. Za dane koji prolaze optužujemo mesec, bledeo je i doneo dan. Bogatstvo sunca prži nam utočište, božanska tama progrizena nam je zrakom. Bledo lice guramo u

K’o s neba tužni glas da čujem U san me vodi i srećom preti.. Dok tiho sebi u bradu psujem Kaže mi: “Sine, živi, leti!” A ja k’o zgaženo pseto na putu, S bolom u srcu, na život besan.. Gledam u svoju suzu prosutu, Gazim sa njom sve što ja jesam. U očaj me vodi

ulice kao skeleti,  pune rupe stopala, jer nisam dovoljno gledala:  u vranju ne smeš gledati pravo,  moraš gledati u svoje noge  prašina se ni za kim ne diže  jedno glasno ravnodušje  od koga podrhtava tlo pod nogama  samo što nisi propala  kmečanje svinja koje se ciklično ponavlja  istopljena mast da je stavim na duhovne rane 

Noćas, dok utehu tražim po uspomenama naše najveće tajne, čini mi se opet me đavo u tebe zaljubljuje..   Pokušavam se oteti zagrljaju nemira udarajući sebe šamarom realnosti.. ..Al’ ko može srcu objasniti pojam o nemogućem?..   Sipam po ko zna koju čašu i nazdravljam silueti sopstvene sreće..   Sve ovo sa tobom je i

Она полако хода. Где њена стопа крочи Ниче цвеће, Ничу споменици И славолуци. Замахне руком И створи се море, Израсту пиргови И цркве. Одсеца прамен косе. Где падне ничу чемпреси Из српскога Хиландара, Ниче здање Од српскога цемента, Настањују се гробови Српских војника. То она дарује Србима пријатељима Део свога града, Да вечно остане Србима