Zabluda vara da smo skovani od zvezda treptavim sjajem iznad užeglog temena. Gladna noć za večnim mrakom Šapuće uspavanku ubicama Boga. Anemični smrtnici s omčom oko grla Grebemo nebo sa ilovačom u noktima Vera u nama ne priznaje otkucaj Što sekundarom izmiče stolicu pod nogama.

I pijan čovek je simbol progresa strada na temelju apsurda porez plaćam mamurlukom od srca eksirao sam zvezde noći na iskap do prebijene pare jutros prelistavam obećano krvavih očiju da ne razbijem smisao o pločnik Jer da se to desilo kako bih gospodi sto altruizam ne priznaje osvanuo kao loše pročitan naslov na čestite oči

Pljujem ja pomalo na vaše ordenje, titule i nakićene kupljene diplome. Epolete nanizane o slegnuta ramena. Medalje gvozdene o vrat obešene koje vijore poput grana tužnih vrba u kasnu jesen. Na uramljena priznanja datumiranim pečatima pripijenim uz zid kao jeftino roblje. Na zahvalnice, nezahvalih klovnova za nedela. Priznajem! Ja sam prvi pomirio dve obale sujete

Duša je samo međa između ovog i onog sveta na kojoj pokušavam da naslikam autoportret Dim cigarete je tu, ne da prekrije, već da pojednostavi okolinu Da bih mogla da tragam Znakovni jezik je tu, ne da bih govorila, Već da bi ruke dobile prostor potreban rečima Pesmi treba oduzeti sve što ne govori o

Kada prodješ pored prosjaka, ako si posramljen, još jedan deo čoveka u tebi je ostavljen. Ako si ostavljen, na ostavci, za otpatke, možda, imaš vrline koje nisu sad prihvatljive. Ako si pak predugo, ostavljen, na ostavci, tupo srce može da se naoštri na olovci. Od olovke ostavi, ostatke u ostavci, pa pronadji svoje srce, ako

Jedem bananu kupljena u Lidlu. 69 dinara/kilo. Na banane pišaju crnci. Crnci koji ih tovare u brod, kojim putuju ko zna odakle do ko zna gde pa do Lidla. Na banane pišaju crnci. Reko mi Marko. To Marku reko neki njegov komšija – kamiondžija koji je to čuo, pa je sa godinama to što je

Noć puzi kroz durofilin Kroz mene na krevetu tri sata sede kao tri godine Vetar zviždi kroz tavan, vazduh zviždi kroz pluća Slabost poseduje misli i telo Sjedinjenje gušenja. Mrak siluje bunilo, bunilo nežno ljubi oči, oči proždiru plafon. Slavim zavisnost od amputacije na živo. Disanje prekida ovu lepotu ljubavi. … Kiša… nadjačava disanje …

Odavno više ne čitam između redova, a čitao sam, čak i previše, i kada je trebalo i kada nije. Vremenom sam prevazišao redove, pa sam čitao između stranica, između knjiga, između ljudi… e tek onda sam shvatio da je sve to isto, i redovi i stranice i ljudi, pa sam prestao da čitam. Da se

Ima starinsko ime. Jedno od onih starih ženskih imena, poput Perside, Ruzmarinke… ne volim takva imena. doduše i moje ime je staro ono na “slav”, ali ga volim, valjda zato što je moje. Ona je često sa mnom. ponekad mi bude jako lepo dok je tu. tada i napišem nešto. baš ovo sam napisao u

1 Pričaju. Dobro i inspirativno pričaju. Pričaju, govore, objašnjavaju, uče… da je tvoj svet u tvojoj kutiji. Da su tvoji pogledi ograničeni i da dopiru samo do zidova kutije. Da imaš samo subjektivnu sliku o životu i svetu. Tvoju ličnu. Formiranu na osnovu tvog dosadašnjeg iskustva. Pozivaju te da se probudiš! Da otvoriš oči! Da

Sprat ispod, tri dana zove Jovu. Jooovo, Joooovo, Joooovo… U pravilnim razmacima. Bez umora. Satima. Tri dana i noći. Neko na umoru, umire u sobi ispod. Sprat iznad, tri dana hoda po sobi. Na prstima. Sedi, sluša, gleda u pod i plafon. Razumevajuci bol umirućeg ali bez želje da stvarno pomogne, samo sa nadom da