Imala je kose boje suvog klasja, plesala na kisi i pevala s’ vetrom pesmu iz sveg glasa.   Tih dana je  nosila kaput, ko da je od lišća tkan. Osmeh njen je bio ukras tog novembra, a svaki dan sa njom bio bi savrsen jesenji dan.   Popreko bi pogledala onaj oblak sivi jer je

Odveo bih te u kamenu pustinju, ali ne voliš da se gubiš u pustari.   Za suvo mesto treba i neka mapa, busolu da čuvaš u plišanoj vreći.   Imam belu sveću u džepu, ali beskorisna bi mi bila onoj vrućini.   Palio bih  joj fitilj, pognula bi se i prelomila.   Da smo u pustari

Skini me sa krsta Ti jedini umeš Da zaceliš moje stigme Moja si alfa i omega Od danas Krunu od trnja Zamenjujem Oreolom Krstim se u obliku prvog slova Tvoga imena Sa tri prsta U ime oca I sina I svetoga duha Amin I svaku molitvu tobom započinjem Danas Postajem tvoje jagnje A ti samo

Septembar. Ljudi u čudnim odelima najavljuju pad temeperature. Oštri planinski vetrovi, Čisti i iskreniji Putuju bespovratno nebeskim ekspresom Kroz hladne kratke dane i Tople, duge noćne tmine. Na konačnoj destinaciji ostavljaju kofere. Svuda oko njih, izgorela od noći Plodna ravnica – ali niko ne ore. Večitim putnicima u mesecu lutanja Fale tuđe nadmorske visine. Oktobar.

Kažu mi Nema šta Stanje je takvo i takvo Moraš prihvatiti svet Ma neću da prihvatim Pa makar se sve okrenulo naglavačke Čujete li Neću Da prihvatim da glođem nečije kosti Da glođem svoje ostatke Da kao vi Gazim preko svojih i tuđih Živih i mrtvih Da nekog udavim u blatu Kako bih ja izronila

A šta dalje kada u mraku kost o kost trljaš svoju? Postavljaj sebi pitanja da očuvaš svest svoju. Jer savest se samo odnekud javlja i to nije neka vrednost jer to jedino svest oživljava. Koračaj hrabro i ako su noge teške, ne, ti ne bodriš sebe ti pričaš živima da ne krenu peške na put

Meseče Nemoj noćas da me progutaš Već si se naduo Kao balon da si progutao A mene ćeš teško da svariš Mene svi teško vare Čak je i moj želudac osetljiv Intolerantna sam Na sebe Meseče Noćas nemoj da me sažvaćeš Moje kosti lome zube Čak i zlatne Zapašću ti među desne Dobićeš paradentozu Mogu

Vukovi Malo ste se zaigrali Crna ovca Ovde svlači svoje runo I oko pasa će umesto revolvera Ipak da zadene Ličnu kartu i čast Znam To vas boli više od metka Kerovi Ovog puta će vas rastrgnuti Belo jare Ovog puta će ono Prolajati I prvo zalajati Sve vas izujedati Prethodno dobro naoštrenim očnjacima Kurjaci

Nemojte deco krasti pesmice Nije lepo pisane su badava i mnoge ne vrede ni groš ako vas uhvate govoriće da ste ih vi pisali Ima da vam izvuku uši ispraše po turu pošalju u ćošak da klečite na kukuruzu I verovatno nagr(a)de Pustite kako vas vaspitavaju bake i deke. Tako se ne raste u velike

Da se krijes, jer te lovi Da zaurlas, jer te lomi Da se zgrcis, jer te boli Da prestane na trenutak, da pomisliš da te voli Da ti cveće kupi, Da te mazi, grli Pa kad misliš nije više onaj stari, On se opet menja, kvari Ni ne gleda gde mu ruka pada Misli može

Sama s dvoje dece i trećim na putu Stojiš na sred ceste u starom kaputu Mlađe dete želi kući, ne želi da kisne Starije kući neće, zna da tamo ne sme ni da pisne Mlađe još je malo, ne zna ime svoje Starije je veće, zna da može bolje Dvoje dece za suknju ti se

Jutros su objavili da me nema Da sam nestao Umalo da zovu policiju Odmah uredih uzbunu U svim sredinama gde sam do sada nastavljao Sva moja lica jednine su zbrajala godove panja da zaključe kada se to uredilo Viđen sam istovetno nizvodno od Dunava i Naprslom zidu Konstantinove tvrđave u Nišu U koverti nadutoj od