4. poglavlje
Kada sam odlazila nisam se osvrnula. Nisam ni pogled vratila da vidim roditelje po posljednji put. Ni pogleda spustila kao da se kajem.
Ispada sada sa ove tačke stanovišta kao bijeg. Ne kao odricanje već spašavanje dupeta.
U Aleksandru vidim sebe, sebe mlađu prije nego što sam otišla.
Iako su roditelji mi umrli misleći da sam i ja mrtva. Utješila sam se da je tako moralo biti.
Ali, ali Aleksandar je starije djete moga brata.
I ne znam koji ga đavo vuče u Akademiji kad je podložan kao i ja.Geni su nam podložni psihološkoj snazi, a narav dominantna.
Iako sam ja njemu i njima samo odraz ogledala, a ja znam da sam puno više. Tetka koja mora da ga / ih zaštiti.
Sviđa mi se priča.
Radujem se nastavku.