Potpis sudbine

4. Svako dobije ono što zaslužuje

Luka

Odlazim do ateljea. Umetnici retko spavaju kad imaju inspiracije, a u mom slučaju je to u potpunosti istina. Moja muza spava u svojoj ljubičastoj sobi.

Da li ću je ponovo naslikati? Verovatno kad završim Bol – retko kad kombinujem crvenu i crnu, ali ova slika mi se baš takva sviđa. Mračna je poput mog raspoloženja.

Mislio sam da će sa Viktorijom sve ići lakše ali ona komplikuje. Već neko vreme znam da sa njene strane postoje osećanja prema meni. Par puta sam je uhvatio kako me špijunira. Stoji noću ispred moje kuće poput lopova koji čeka da zaspim. Smešno mi je bilo to, zabavljala me činjenica da se najbolja drugarica moje sestre zaljubila u mene.

A iskreno, uvek mi je bila najsimpatičnija od svih Sofijinih prijatelja. Prirodna, nasmejana, pozitivna. Lavica na tatamiju. Borac a istovremeno nekako nežna. Sofija ju je uvek hvalila kako sve pamti. Lavica sa svojom predivnom grivom i telom boginje. Muško sam, naravno da sam je pomno posmatrao.

Ponovo posmatram Ljubav na mesečini. To je druga slika na kojoj je Viktorija. Držimo se za ruke i ljubimo dok nas obasjava mesec. Lica nam se ne vide i zato niko nije mogao da shvati da je na slici Vik. Ali sa Vilom u šumi je drugačije. Lagao bih kad bih rekao da je nisam namerno naslikao. I Sofija ju je prepoznala. Mojoj pametnoj sestri nisam morao ništa da govorim – vrlo brzo je shvatila šta u stvari osećam prema Viktoriji.

*Lukin flešbek*

-Zašto mi ništa nisi rekao?

-Zato što nisam bio siguran da ćeš mi pomoći.

-Hoću. I imam plan. Pozvaću je da dođe do mene a kad se bude vraćala ti se pojavi.

-Šta će biti sa njenima?

-Javiću im da je na bezbednom a njen brat će ti pomoći da prenesete njene stvari.

-Hvala ti sestrice.

-Za tebe uvek. A znam da ni Viki nije ravnodušna.

*Kraj flešbeka*

Mislio sam da će biti lako ali nikad tvrdoglaviju devojku u životu nisam sreo.

Iskreno, mislio sam da će se više boriti kad sam iskočio pred nju poput nindže. Ni slutio nisam da će pasti kao sveća. Što je bilo još bolje, lakše sam je odneo kući. Padao je mrak i mogu samo da se zahvalim Bogu što me niko nije video.

Već je svanulo, lepo je kad živiš na samom kraju grada. Kuća mi je okružena prirodom a samim tim i tišinom, a znam da i ona to voli.