Potpis sudbine

5. Ja ću da ti čuvam tajnu

Viktorija se probudila i ubrzo shvatila da događaji od prethodnog dana nisu bili san. Ovaj put soba je bila otključana i devojka je krenula u istraživanje. Čula je tihu muziku sa tavana i radoznalo se zaputila tamo.

Ušla je tiho, poput lopova i zastala ugledavši Luku kako predano slika. Sela je na jednu udobnu fotelju i pažljivo ga posmatrala. Bio je potpuno zaokupljen i nije shvatio da ga devojka gleda.

Pažnju sa umetnika prebacila je na papire koji su bili nespretno složeni na stočiću. Uzela ih je i počela da ih slaže ali i razgleda. Kad je došla do jednog papira, prebledela je.

Podigla je taj papir i šokirano upitala: Luka, šta je ovo?

On se uplašeno trgao, okrenuvši se ka devojci koju je voleo.

-Šta si videla? O čemu se radi ljubavi? – nežno joj je prišao.

-Zašto imaš zabranu prilaska?

-Ne brini, to je isteklo. Hana se udala i to je završena priča.

-Nisam prva kojom si bio opsednut zar ne? Napravila ti je problem a ti si je ubio.

-Šta? Nisam ja ubio nikoga!

-Zašto je ovo mesto onda puno krvi?

-Ovo nije krv, ludice, ovo je boja!

-Ali na prethodnim nije bilo crvene.

-Zato što mi je sad faza u kojoj kombinujem crvenu i crnu. Pogledaj.

Doneo joj je tri završene slike na kojima je dominirala kombinacija crvene i crne.

-Ova je najbolja – pokazala je rukom ka drugoj slici.

-Slažem se. I meni se ona najviše sviđa. Da li si sad zadovoljna?

-Nisam.

-Pa šta sad nije u redu? – nestrpljivo ju je upitao što je rasplakalo Viktoriju.

-Ti me u stvari nimalo ne voliš.

-Hej, smiri se. Vidi, da te ne volim ne bih te naslikao. Dođi, pokazaću ti.

Uzeo ju je za ruku i poveo ka drugom kraju kuće. U dnevnoj sobi, iznad kamina bila je zakačena Vila na mesečini.

Viktorija je opčinjeno zurila u svoj lik u zlatnom ramu.

-To sam ja?

-Da mila, to si ti. Ali to nije sve.

Poveo ju je u svoju sobu. U srebrnom ramu stajala je Ljubav na mesečini.

-A to smo mi?

-Da, ovo smo mi.

-Volim te Luka. Zbog tebe bih promenila ceo svoj život.

-Ne moraš ništa da menjaš. Samo prezime.

♥️

Kad se probudila kasnije tog dana, zatekla ga je u ateljeu, slikao je samo u donjem vešu. Ovaj put je slika bila lepa, nije je uplašila, već ju je obradovala.

Prišla mu je i zagrlila ga sa leđa pa ga poljubila u golo rame.

Okrenuo se ka njoj, nasmejan: I kako ti se čini?

Ovaj put je naslikao sebe kako grli njen trudnički stomačić.

-Lepa je – nasmešila se.

-Želim da postane stvarnost.

-I ja to želim.

Ja sam jedina koja zna za zabranu prilaska. To je razlog zašto ne voli da izlazi – razmišljala je dok je posmatrala sveže završenu sliku.