dobar vam tek malo su vam usta masna obrišite ih rukavom i nema se biftek se u zelenom biberu jede lako je kad tehnološki narod plaća pašteta i po’ velikog bijelog hljeba obliži limenku okrajak je ostao ne govori punim ustima seljački je šuti praznih usta sevap je Allah će sigurno znati to cijeniti možda […]
Осамдесет друга. Двоје заљубљених гимназијалаца последњи пут заједно. Концерт Атомског склоништа, албум Ментална хигијена, Серђо пева. Њени родитељи се спремају на селидбу у други далеки град. Уживају у музици, све је савршено, држе се припијено једно уз друго и певају, вриште. Нису свесни растанка. После четрдесет година успостављају контакт. Он иде у њен град да
Ноћас сам течно говорио једну песму. У сну. Сећање ми је у јаву не да. На другом крају света бркати старац ју је свирао на харфи. На јави. Он свира и пева, ја сањам. Отворим очи, а он тоне у сан. Сања моју будност и нови дан. … Ако сутра умрем, живеће моју смрт.
Jutros me budiš Poljupcima Kažem da kasnimo Požuri Čujem ti smeh Dobacuješ ga iz ćoška sobe Uz reči Nedelja je Ludo Ah,lakše se diše Nedelja je Dan bez obaveza Dan za odmaranje Kao mala sam mrzela Nedelju Bio je to dan za odmaranje Do popodneva Kasnije se pretvarao u stres Sutra je ponedeljak Nisam kupila
nisam ti ja devojka za sve ja sam ona što upiru prstom u nju ona što je samo za sudar i lom za srču pod mojim golim tabanima što gazi po trnju po Trnovu po stolovima nije to duhovni pad to je od vetra, ili od dima nema više vodenih radova punih soli i čemera
Duboki udah, na početku… Što se zbiva u početku? Operimo ruke, čiste su. Sjedim na rubu stolice, neki me smatraju luđakom, sebi sam normalan. I svijet se vrti, vrti, vrti… Mi se okrećemo, okrećemo, okrećemo… Zašto se ja ne vrtim? Ne okrećem se, ja samo sjedim na rubu stolice. Pratim taj krug. Kazaljke još nisu
Sedela je na obali zagledana u more. Rano jutro, osam sati, nigde nikoga. Sunce se probudilo i rastezalo svoje zrake sve unedogled, grejući krovove kuća, slučajne prolaznike i njena gola ramena. “Ne želim da ovaj trenutak prestane. U savršenom sam raspoloženju, danu i na pravom mestu. Ovo se zove živeti sada i ovde” – razgovarala je sa
Дан жут, типичан јесењи. Киша пада. Остарео човек седи у својој столици и љуљушка се у њој попут детета у својој колевци. У маленој соби слабашно светли сијалица, прљаве завесе се не помичу, пожутели зидови са окаченим старинским сликама на себи и људи на њима који, чини се, проматрају шта се дешава у соби. А
Beskrajna svetlost prelama svoje niti, voda nosi tonove svetlosti. U njenoj dubini ništavilo, blato i mulj, a na površini… Miris vekovni, priroda je večna, dolazi energija sa neba. Nestaje potreba, jer tu je priroda, uzrok definiše smisao! Daleko od ljudi čovek je biće, stvor svojoj svrsi namenjen. Prljavština čopora je samo odraz početka, po dubini
vraćam ti tvoje krpicenemam šta da dodam moje oko više ne vidi tvojei tvoje oko više ne vidi mojemoje oko ne viditvoje je slepou mrak smo se zatvoriliu mraku ni korov ne rasteu mraku ne raste ništamoja stopala su nekada se grejala o tvoja, sunce mojesada tvoja stopala hlade mojakoja nemam, nemam, pa nemam čime
Испред текстова Битност. Фикције. Одбацио сам емоције, дијалог, иронију, хумор, стилско улепшавање. Очистио сам причу од свега што је занимљиво за широку читалачку публику. Свео сам фикцију и нефикцију у раван. Грубо, брутално, незграпно, померено у неку нову прозну димензију. Остало је само оно што је битно. Разоткривеност, животност, празнина, пролазност, нематеријалност, постреализам. Иза
U carstvu magle i smrada,Gde trulež do korenja seže –Cveću se niko ne nadaMraz, sve što nikne, reže. O ljubavi niko ne sneva,Tamo i najhrabriji – ćute,Nema ni suza, ni gnevaVisoke planine stoje nedosegnute. U carstvu magle i smrada,Gde gaze po prljavštini –Cveću se niko ne nadaKako bi raslo u najcrnjoj tmini. Živi se zbog
