Jutros su objavili da me nema Da sam nestao Umalo da zovu policiju Odmah uredih uzbunu U svim sredinama gde sam do sada nastavljao Sva moja lica jednine su zbrajala godove panja da zaključe kada se to uredilo Viđen sam istovetno nizvodno od Dunava i Naprslom zidu Konstantinove tvrđave u Nišu U koverti nadutoj od […]
– Мама, опет су јој су угасиле очи. – Не брини, само буди стрпљива. Вратиће се светло у њих. Само буди стрпљива. – То кажеш мени, или себи? Мама је погледала у уско лице своје девојчице. Није никад помислила да ће имати овако уско лице док је била мала. Округла, светле пути, коврџа боје меда
Vekoslav je stajao izvan ograđenog dela buvljaka i gledao zgužvane oblake koji su se premišljali da li da se oslobode nepotrebnog tereta. Zbunjeni vetar provlačio se između kartonskih tezgi, preteći da ih obori. Vekoslav je bio u nedoumici: skloniti robu ili sačekati još malo. Dan ionako nije bio berićetan. Oni koji su ovde kupovali nisu
Sama s dvoje dece i trećim na putu Stojiš na sred ceste u starom kaputu Mlađe dete želi kući, ne želi da kisne Starije kući neće, zna da tamo ne sme ni da pisne Mlađe još je malo, ne zna ime svoje Starije je veće, zna da može bolje Dvoje dece za suknju ti se
Da se krijes, jer te lovi Da zaurlas, jer te lomi Da se zgrcis, jer te boli Da prestane na trenutak, da pomisliš da te voli Da ti cveće kupi, Da te mazi, grli Pa kad misliš nije više onaj stari, On se opet menja, kvari Ni ne gleda gde mu ruka pada Misli može
Nemojte deco krasti pesmice Nije lepo pisane su badava i mnoge ne vrede ni groš ako vas uhvate govoriće da ste ih vi pisali Ima da vam izvuku uši ispraše po turu pošalju u ćošak da klečite na kukuruzu I verovatno nagr(a)de Pustite kako vas vaspitavaju bake i deke. Tako se ne raste u velike
Vukovi Malo ste se zaigrali Crna ovca Ovde svlači svoje runo I oko pasa će umesto revolvera Ipak da zadene Ličnu kartu i čast Znam To vas boli više od metka Kerovi Ovog puta će vas rastrgnuti Belo jare Ovog puta će ono Prolajati I prvo zalajati Sve vas izujedati Prethodno dobro naoštrenim očnjacima Kurjaci
Kažu mi Nema šta Stanje je takvo i takvo Moraš prihvatiti svet Ma neću da prihvatim Pa makar se sve okrenulo naglavačke Čujete li Neću Da prihvatim da glođem nečije kosti Da glođem svoje ostatke Da kao vi Gazim preko svojih i tuđih Živih i mrtvih Da nekog udavim u blatu Kako bih ja izronila
Skini me sa krsta Ti jedini umeš Da zaceliš moje stigme Moja si alfa i omega Od danas Krunu od trnja Zamenjujem Oreolom Krstim se u obliku prvog slova Tvoga imena Sa tri prsta U ime oca I sina I svetoga duha Amin I svaku molitvu tobom započinjem Danas Postajem tvoje jagnje A ti samo
Odveo bih te u kamenu pustinju, ali ne voliš da se gubiš u pustari. Za suvo mesto treba i neka mapa, busolu da čuvaš u plišanoj vreći. Imam belu sveću u džepu, ali beskorisna bi mi bila onoj vrućini. Palio bih joj fitilj, pognula bi se i prelomila. Da smo u pustari
Imala je kose boje suvog klasja, plesala na kisi i pevala s’ vetrom pesmu iz sveg glasa. Tih dana je nosila kaput, ko da je od lišća tkan. Osmeh njen je bio ukras tog novembra, a svaki dan sa njom bio bi savrsen jesenji dan. Popreko bi pogledala onaj oblak sivi jer je
Obući ću staru haljinu, da se setiš mlade dame, koja je osmeh nosila ko odlikovanje. Staviću par kapi parfema onog što miriše na neke lepše sate kad si me stalno zasmejavao, možda se tako bar na trenutak vrate. Pronaći ću stare trake da zapevam pesme drage, da se smejem baš iz srca i ponovo zaigram
