Imala sam tu neopisivu sreću da prvi put u životu budem na pravom mesto u pravo vreme i što je najvažnije, u pravoj državi. Po prirodi, slobodna ptica povrh svega, koja gine za slobodu i daje se za nju, ne znam kako bih izdržala da sam bila u nekoj drugoj zemlji za vreme ludila zvanog […]
лично, не постоји ми већа казна од равнице све изгледа тако достижно, све звучи лагано, споро и ослобођено све делује оствариво и лако и онда те тако наивног превари очас посла немаш куд да се сакријеш да склониш поглед, бол, чак и срећу немаш куд све око тебе је надохват руке ти си надохват руке
Noć Kakva je to senka Minula Zamućenom ivicom Mog vidnog polja? Ne Nisam luda Videla sam taj Ubrzani pokret Titraj mračne energije Izmilele Iz japanskog horora Ne smem da priđem Ne smem ni da bežim Staklo je Previše tanko Mogla bih ga razbiti Uspaničena I ugušiti se U sopstvenoj krvi Pretećoj atmosferi Spoljašnjeg sveta Senka
treba im još mnogo novca pa nam zlatnom kašikom pokazuju smer juriša zaključavaju nam kosti bravom svoga sefa njihova sloboda naša je tamnica naša sloboda njima je okov ulubljenim plehanim tanjirom kopam sebi zaklon kroz rov vodim našu zajedničku majku mariju već je jednog sina sahranila a sada mene ispraća dok sa drugom sledim smer
Nebo plače za kišom Mi plačemo za nama Sve se sliva u sutonu mekom Nismo bili hrabri. Gurajući poganim jezikom željna nepca, prikrivamo licemerni gnev i gnoj svojih duša. Nismo bili hrabri. Izneli smo se i izdali vise puta. Postadosmo krhki i škrti na onome sto davasmo u strastvenom plamenu obećanja. Zagasit mesec se jedino
Sveske mi imaju uši drvo prisluškuje između redova Dok prelazim linije Preskačem kocke Igrokazom razbacujem reči ko školice Koren svega Se srcem sruči Kad menja oblik iz daske u list grana za život Hartijom sa police
Misliš li da je posle tebe lako? Nije lako ni živeti ni umreti. Posle tebe više nijedan dan nije isti posle tebe sunce više nema sjaj, posle tebe nema ljubavi više posle tebe svemu je došao kraj u srcu samo tvoje ime piše. Posle tebe sve sam zvezde, nazvao imenom tvojim, više se ni noći
Ево ме опет у оковима. Осећам притисак у грудима, желуцу, врату. Само да прогутам ову кнедлу и нећу више јести данас. Празна ми је чаша и зовем те да дођеш на кратко. Само сада не би било касно. Иако си увек некако ту, у мојој кожи. Капирам да не чујеш мој позив јер те и
Било ми је лакше спознати те из даљине, твоје очи, несавршености, мане и врлине. Боже, сваким трептајем видим то зеленило, дубоко, нежно, а опет продорно, у мој се ум укоренило. Боже знај, нећу је на дан, још мање само на ноћ; речју њеном ја се храним и за живот добијам моћ. Затражио бих плес, макар
На крају дана, недеље, све је исто. Дођем кући припит, без воље за викенд и без икога у соби. А волео бих да те имам ту, у углу мога кревета који је својеврстан видиковац на собу. Леђима си ослоњена на зид, а главом на орман који је постављен уз ивицу кревета. Седиш тако сатима, колена
Putevima Anđela Našao sam trag anđela jednom, u tihim šapatima večernjeg povetarca, na tom mestu gde se sudbine spajaju, gde ljubav čeka, kao stara pesma. Sreo sam te negde među zvezdama, u pesku vremena, gde se naša sreća rodila. Iako svet nestaje mi ćemo ostati, na toj poslednjoj stanici nade, zajedno. Mesto gde ti i
Noć je pala tiho na grad. Ulična svetla treperila su neumorno, osvetljavajući prigušenim zracima hod prolaznika. Antonijo beše pošao do Perle. Sitnim koracima kretao se put solitera koji je podsećao na ogroman div. Bio je pomalo pripit, ali, to ga nije sprečavalo da se lagano tetura po trotoaru. Još uvek stabilan, pognute glave nosio je
