Želim da zaspim, Da živim hladoću večite zime, I da u tišini dočekam onaj dan, Kad će mi svi zaboraviti ime.   Želim da zaspim, I da prespavam eone koji će doći, Da ne čujem munju i ne vidim krv, Teških i beskrajnih dana i noći.   Želim da zaspim, Da vidim dan kad će […]

Hiljade zvezda patrolira kroz noć Sa sićušnim anđelčićima pristižu Elem, iz tajanstvenog kuta svemira, A prašinu jednorozi krilati podižu;   Svu od supernova, nebula i maglina Te krišom u sobu se ušunjaju Donose stih, i miris daljina Pod jastukom se vašim skrivaju.   I lahor je s mesečinom ćutljiv Taknuo vašu kosu plamenu Sveopšte zbunjen

Небо се чисти. Прозор чека перача. Свраке црне, не виде им се флеке. Распарчана светлост толико нам значи. Више него кеш, више него пластика, више него крипто. Ко ту себе самог вара?   Варалица лица губи.   Стилска крила, сан о лету, посебан осећај као тема за подкаст расправу. Руке дижемо високо. Не предајемо се,

Kao Sidarta pod smokvinom granom, Tražeći ništa koje objašnjava sve, U tami izgubiti sebe i svet, Sahraniti sve misli, dobre i zle. Kao Aleksandar marširati dalje, I ostavljati krvave tragove. Kao krstaši daleko od svog doma, Osvajati utvrđene gradove, Ne znajući gde je kraj. Kao Mojsije na Božijoj gori, Pred grmom koji gori a ne

Evo reke i mosta preko nje. Evo nas opet kao nekada, Izgovaram reči, Koje nisam izgovorio, I čujem odgovor, Koji  nisam čuo. Plačem za mrtvacem, Kog sahranih ovde, Jer život je kratak, Ma koliko dugo traje, I čovek je kukavica, Koliko god da je hrabar. Eno nas ponovo, Pratimo reku u tamnu noć.

Kad dođeš do zida na kraju puta, I stazu iza tebe proguta tama, I ne očekuješ ništa od sveta, Sveta u kome više ničeg i nema.   Kad život zaspi i iščezne sva svetlost, Ostane samo praznina večne noći, Tada pred licem smrti pokaži hrabrost, I veruj u ono što ne može doći.   Reci

nisi leptir iz mog stomaka, ali si svaki zrak odbijen od Sunca i tako zapaljen plamtiš plavom dok od tebe ne ostanu divlji irisi koji na najranjivijim laticama nose Saturnove prstenove. ti nikad nisi umro. stvari ne postoje dok ih ne sazidamo rečju, pesmom, oceanom ili snom – ne postojim ni ja, ali se pravim

Spustila se tama, hladna i gusta, A nebo oblačno kao da nešto sluti, I noć je tiha, jeziva i pusta. Straža tiho korača i sumorno ćuti. Katkad vetar prostruji kroz ulicu mračnu, I jezom slomi mir usnulog grada, I često stvori huku, naglu i strašnu, Ko’ bolni jauk duše koja strada. Car u tišini sedi

Skupljamo ih usput. Sagnemo se, uzmemo ih k‘o palu voćku.   One stare, okrnjene, uprljane. Sasvim nove, još blistaju i mirišu na dobru robu. Neke male. Sad nezgrapne, teške. Nekad brze. Ove spore, što se uvek vraćaju. Bockave, ispijene, uvezene, golicave, nedorasle…   Ćutimo a one se množe. Nosimo, džak se puni. Jednu, dve bacamo

Ljubavi, možda bih te zvala iz očaja,ali ti se nikada više nećeš javiti. Zvala bih te i ti bi se uvek javio.Pričala bih sve dok ne ostanem bez glasa.Slušala bih tvoj glas i trudila se da mi ostanemelodija tvoga glasa u ušima.Smejali bi se glasno.Uz neku glupu komediju.Ti bi mi mrsio kosu.Pomalo bi se gađali

Lepljivi poljupci u nizuMenjaju se nijanse Budnim okom gledamPolovičnoDelove usana i glave Suzdržana od dodiraRuke kroz kosuSe mrse Prsti stidljivoBez uvrede samiBrišu sjaj za usne

Шта све стане у два слова: Ј и А? Које звуке чујем у Ј? Које боје извиру из Ј? Ј као нежно, розе, пурпурно. Ј као некад јарко, наранџасто и сиво. Ј као неутрално и контрастно. Ј као јецај, јаук и крик. Ј као тихо њихање пера ка трави. Ј као лако, слободно, палатално струјање