Miris trave i prolećne kiše, Ko’ iz sna neko prohladno jutro, Ispred kuće što ne stoji više, U životu onom ili ovom, U sećanju ili viziji, U vremenu starom ili novom. Jesam li opet u rodnom kraju? Zar je neko podigao staru kuću, Ili sam umro i noćio u raju? Ko to u kući […]
Zarobio si me za sebe Svirajući na žicama moje duše; niko kao ti nije umeo da pogodi note, da me oblikuje u pesmu, u najlepše stihove. Ali do tvog srca razapeta je tanka struna; nesigurnim koracima ljuljam se po njoj ka tebi, a ti odmotavaš klupko među rebrima, i bivam ti sve manje važna,
I Budim se, I želim ponovo da legnem. Plašim se voje senke, I onoga što sam postao, Što sam mogao da postanem. Ustajem,Ali kiša nastavlja da lije Plašim se svoje ruke, Onoga što je juče bilo, A i onoga što nije. Gledam, I čudim se svom bledom liku. Nema sumnje, to su moje oči. Zar
Trebaju mi lanci, Umotani u moje vene, Kako ne bih mogao da ih pokidam. Trebaju mi lanci, Ojačani trnjem, Tako da stalno sveže rane, Svedoče da ih idalje nosim, Trebaju mi lanci, Što sami zovu svoje sužnje. Zovu na doživotno ropstvo, Ropstvo kome se hvalospevi pevaju. Trebaju mi lanci, Retki, neobični lanci, Što ruke i
Neposredno kao muzika ulazim u san. Pri buđenju u džepovima nalazim zgužvana sećanja. Snovi mi stoje zaključani u mraku. Virenje kroz ključaonicu ne otkriva akt duše. Mi smo voajeri sopstvenih snova.
Kad je Svarog hodao nad bezdanom, Plakao je, Jer oko njega beše samo tama, Prostor ispunjen samo bolnom tišinom. Tada jepesmom prekinuo ćutanje, Znao je, Da svet može živeti samo u njemu, Da muke uvek prate rađanje. Onda je pevao sve tiše i tiše, I zaspao, A gledajući bezdan poslednji put, Odlučno prošaputao „Nikad više“.
Da ti mladi neznanče znaš samo Koliko je teško s emocijom izaći na kraj U ovom dobu, gde ljudi siti nisu. Gde svaka sena tuđa Nema života, nit svog mira. Gde vreme nije vreme slobode, Već ropstva i moći. Stvaranje svetinje mi je uvek od ruke išlo Čvor po čvor, i uvezem ja nju u
Srce zaljubljeno nespremno za ljubav je bilo, sad sam kao lutka, bol mi ne dotiče dušu. Sećanje na to veče, u mom srcu živi, osećanja su kao okean u koji tonem duboko. U tvoje oči gledam prekriva ih kosa tvoja nežna, zašto skrivaš pogled, neka ljubav priča. Lice tvoje blista kao svetlost sunca, osmeh
Volim te više nego što reči mogu reći. Volim te, jer tvoja ljubav je kamen temeljac mog bića. Volim te ti si moj oslonac, moje more ljubavi, sve što u mom srcu vene. Volim te, nedostaješ mi kao da sam bez daha. Volim te, draga ženo, izvoru mog blaženstva. Volim te,ljubav prema tebi raste iz
Gledaš me, gledaš me… Uporno ti oči hvatam u mrežu senovitih sumnji. Pitam se da li me vidiš? Vidiš li plamen iza stidljivog osmeha? Vidiš li, s one strane bola, radost življenja? Nežnost gde kulja iz stisnutih zuba pobesnelog psa preplašena, zgrčena? Vidiš li razigrano dete u šarenim krpama i staru dušu skrivenu u grudima?
Nisam žena koju želis – niti žena koju trabaš, nemoj misliti da jesam, samo zato što te tako strasno ljubim. Navikla sam ja da gubim u bitkama ljubavnim tužnim; zato pazi kada kažeš, da sam žena kakvu želiš, da sam žena koju trebaš. Dovoljno imam ožiljaka po srcu, rana na duši -ne pitaj me zašto
Рука у руци Снег на капутима Светлуца као камен И пресијава се Бело злато У спектар боја. Венама тече Мноштво звезда Малена галаксија У пространству свемира.
