када је твоја туга моја туганоћи постају дуге и хладнеа дани скучени, тескобни и тихикада је твоја туга моја тугаја немам куд да идемносим те са собоми њу и тебекада је твоја туга моја тугадржим ти руку док невреме не прођеи молим бога да бар део терета пребаци на моја плећапола мени пола тебипа куд […]
Duboki udah, na početku… Što se zbiva u početku? Operimo ruke, čiste su. Sjedim na rubu stolice, neki me smatraju luđakom, sebi sam normalan. I svijet se vrti, vrti, vrti… Mi se okrećemo, okrećemo, okrećemo… Zašto se ja ne vrtim? Ne okrećem se, ja samo sjedim na rubu stolice. Pratim taj krug. Kazaljke još nisu
У капсули сличној оној у којој пакују амоксицилин чувам небо у праху. Кад ме умори овај свет попијем је и дванаест сати сам спокојан са тобом у себи.
Nisam se rodila pod srećnom zvezdom, da me u životu prati sreća. Sunce me nije zaštitilo od mraka. Zvezde me nisu ponele sebi. Voda me nije htela odneti. Samo me je zemlja progutala, mrak me je uzeo sebi. Na ovaj svet, donela me tuga. Nesreća me je uzela sebi. Tama me je obgrlila. Sreća
Jedan stariji čovek, (u svojim sedamdesetim godinama, reklo bi se na prvi pogled) sedeo je u svojoj stolici za ljuljanje boje slonovače i lagano se njihao. – „Dva časa je posle ponoći. Kasni su sati, sada svi čvrsto spavaju, sigurno. Ovo je moja šansa!“, rekao je i polako, ustao sa svoje stolice, ulažući i poslednji napor
Na korak do tvoga srca, zarobljen kao dete u tami, izgubljen, sam i nemoćan, a mi dve senke udaljene i nikada spojene. Tvoje laži su kao ledeni dodir, srce mi je skamenjeno, nevoljno. Lepa si, lepša si od svake lepote, ovo je krađa duše, ne poznajem te dovoljno. Kao sreća kroz prste, brzo
Ja sam strastvena žena, koja nema kome da se da. Ja sam ptica slomljenih krila – stavljena u k a v e z. U mojim grudima bujice su strasti, moji izvori su termalne vode. / ali nemam kome da se dam /
Svakog dana, želim te videti ja. Ta tvoja smeđa oko dva. Dovoljno je da me pogledaš, da osmeh meni omamiš. Noću suze gorke lijem jer pored mene nisi. Želim te ali ti ne možeš biti moj. Sada si sa drugom a ja sa svojom tugom.
Kao oblakNad namaSkupio se dim Njiše se oko nasDok ga nosi vetar Zvuk elektične cigareDobro poznatPotpunjuje minute i sate Bez glasa i tragaSekundu vidljiv
nisam ti ja devojka za sve ja sam ona što upiru prstom u nju ona što je samo za sudar i lom za srču pod mojim golim tabanima što gazi po trnju po Trnovu po stolovima nije to duhovni pad to je od vetra, ili od dima nema više vodenih radova punih soli i čemera
Ne želim da se razdvojim od tebe. Ne želim da kažem “zbogom“. Boli me što se moramo rastati i možda nikad više ne sastati. Uspomena najlepša ćeš mi ostati. Ne, ne, ne odlazi od mene. Ne napuštaj me ti. Sada kada si mi najpotrebniji. Ne lomi mi srce. Ne lomi mi dušu. Još nisam spremna
Sunce sija, nebo se plavi, cveta trešnja, stiglo je proleće. Stiglo je proleće i u srce moje. Zagrljaj i zapevaj jer stiglo je proleće. Sa prolećem i početak novih avantura. Početak novih ljubavi. Stiglo je proleće.
