Zašto ljudi kriju bolest? Naravno, ukoliko sakriti mogu. Bolest, invaliditet, socijalna kategorija… Često vidimo da ljudi kriju. Ili bar pokušavaju sakriti. Mislila sam da je u pitanju stid, kao da je njihova krivica roditi se drugačije boje kože ili pogrešno posloženog dnk-a. Ne žele pričati o tome, ljute se ako se sazna… Ima i onih […]
Nešto kao pozdravna poruka/ napomena: Dragi moji, Evo mene ponovo sa vama. Obećala sam vam priču u kojoj je radnja smeštena u Grčku. Pa evo je. Ali odmah da kažem, ova priča ne može da se svrsta u samo ljubavne priče jer ima svega: i drame, i erotskih ali ne eksciplitnih elemenata, grčkog jezika, najmanje
Bogati i siromašni mentalitet. Noć je bila tiha, ona vrsta tišine u kojoj čovek najjasnije čuje sopstvene misli. Za stolom, pod prigušenim svetlom, sedela su dvojica ljudi koje je život vodio istim putem – ali ne i istim pogledom na taj put. Godinama su radili, odricali se, verovali da će „sutra“ doneti više. I zaista,
Hoću da te izbrišem iz života svoga, kao da te nikada nije ni bilo. Hoću da te izbrišem, ali mi srce to ne da, zato sam počeo da lutam i da pijem. Pobegao sam iz grada, promenio društvo, promenio navike, promenio sve, ali vreme tebe nije izbrisalo. Zato i dalje pišem pesme i pijem. U
Носио сам један капут, Боже, Кроз зиму, до каснога пролећа, Послужио је за многа столећа. Тек лети се носити не може. Флеке беху као неприметне, Све док не поче да се рашива. По рубовима рањен да бива, Док са концем игла га не сретне. Носио ме посвуда са собом: Вечери, јутра, и међ’
Opisaše ih hrabro kao 9 krug pakla. Možda i jesu upravo to, mada zvuči malo prenapuhano čak i možda bogohulno. Ne mogu procijeniti, ali da se ne lažemo niko to i ne traži procjenu od mene. 😀 Ipak, hoću da vas pitam nešto što me buni. Koliko su ove grupe drugačije ili teže od bilo
Шљиве су ове године добро родиле.Старији и физички слабији позвани су у Међеђу пекмез да готове.Хвала им. Наду повратише 102 логораша,нада безнаднима батином је враћена.Има их већ близу пет стотина и нас ланчара по логору шеће се још пет.Остали смо да сањамо да ћемо у Међеђи и ми да правимо џем. Јесте да нам је
Za PTSP svi znaju i imaju mišljenje o njemu, ali kad je socijalno poželjno i prihvatljivo priznati ga javno? U ratu možda i ne, ako nisi na ratištu, nisi nastradao ili izgubio baš sve. Šta se imaš pravo žaliti pored stvarnih žrtava? U neimaštini? Sve dok imaš krov nad glavom i komad hljeba, ne znaš
svrbe me nervi i grebe me koža nosim u sebi hiljadu moljaca koji grizu moje ćelije poput stare svilene košulje koja visi godinama u drvenom ormanu hoću da rašijem šavove na kolenima već su ionako popucali i ojedeni hoću da ih rašijem i pobegnem iz kože koja mi je postala tesna naglo sam porasla
Vrata su se otvorila uz takav tresak, da okačeno zvonce nije ni stiglo da pusti glas. Kroz njih je uleteo nizak čovek, nervoznog i užurbanog pogleda, unevši sa sobom ledeni udar vetra koji je istog momenta po radnji uskovitlao čestice prašine, zamrsio sve konce i zatalasao tkanine uredno naslagane po
H1 vidio sam prozor na stropu probijale su se zrakeu zraku je lebdjela prašinavidio sam prašinu bilo je zagušljivopreviše pluća u zatvorenom prostorua svi su disalikao da su morali bili smo zatvoreni između zidovaboje mokrog pijeskapod je bio od linoleumaprugasta imitacija drveta vidio sam da svjetlo dolazi s visinetri neonske cijeviled sijalice od 12Wpo mojoj
Celo detinjstvo smo proveli tu u Zemunu, kraj Dunava, musavi, blatnjavi isrećni, često gladni ali ne mari – svi smo bili onako istinski detinje bezbrižni. Svako od nas je postao ono šta je želeo. Katica je kroz svoju životnu plovidbu uspela da dobije mesto učiteljice. Od malih nogu nas je beskrajno davila, ocenjivala i ređala
