Kuća je ozidana bez zidova Kao pesma što se gradi Složena prosto po redovima Najdragocenije od života dao sam toj kući bez kućnog broja i sandučeta za poštu A Majstor mi je spustio krov I podigao tavan na pod Ogradu za drum vetrovima prokopao Bolje je tako Jer sve što sam voleo zatekao sam tog […]
Bio je petak kada su se zvanično razveli. Leto je bilo na izmaku, a u vazduhu se osećala tipična beogradska sparina. U lokalu je bilo sveže i zapravo prijatno, pa su ušli unutra i seli jedno naspram drugog, kao prijatelji koji se dugo nisu videli. Sećam se kada mi je pričala da je to bio
Zamišljeno vrtiš pramen kose, pa ga pustišI tako dugo, dugo i još malo prekoSada bih voleo da sam ja taj pramenDa stanem na tvoj mali, mekani dlanUšuškan među tvojim dugim prstimaŠto mirišu na baštu koju si volelaI sveže pokošenu travu posle letnje kišeNe podnosim zvuk starog sata na ziduŠto me stalno podseća da sam još
Htela bih da pođem – a da se ne okrenem,Ali ne mogu, jer previše me boli;Da pismo ostavim i u njemu te spomenem,Srce moje puklo bi, jer te ludo voli! Htela bih da odem – sećanja u kutiju stavim,Ali ne mogu, jer previše su jaka;Srce mi ne da dâ bez tebe ostarim,Na tebe me podseti
Miriše tamjan, u zidovima živi Okoreli vosak spečene sveće I prozori nemi, tek su blago sivi kraj okna, rasuto počiva cveće Patos se žali i za tišinu moli kao sveštenik, zavesa molitvu drži Jer samo tako, obučeni a goli Čovek će doći do života srži Ogromne iza me’ ostaše dveri A dole odran medostrasnik leži
Ostavila sam cigareDobro, uzmem nekad tek po koju, ne uvek, ne od svakogJednom mi je rečeno da, ako zapalim samo u srećnim trenucima, u tome nema toliko zlog Ostavljam i neke druge loše navike i stvariNeke manje-više uspešnoMalu crnu haljinu sam ostavila u ormanu, pa da ne čami tako, obučem je nekad, čisto da je
Ko je taj što ti razum mutiTugom se bolna poezija pišeJesen stiže kad leto zaćutiProzori su mokri od umorne kiše Ko je taj što ti nemir stvaraU duši krhkoj strepnja mesto uzeVetar prozore od srca zatvaraNa licu ti osmeh zameniše suze Ko je taj što ti sreću kvariSnovi su tvoji popločani nadomŽivot je kratak i
Beleška broj jedan I Mogli smo se da se nazovemo sinhronicitet u nastajanju. Ništa drugo nismo ni bili, ako me neko pita. Jedna simfonija koja nema korak napred, niti korak nazad. A voleo sam naše društvo. Nekako smo se upotpunjavali, sve želje postajale su ostvarive. Pa i one naglavačke. Bez premca, sve do jedne. Sve
Mesec je sluga talasa, obe njegove strane. Sunce je već svoje, osim par pega i nema neke mane. Uprkos strašnjoj jurnjavi, poput dečijeg trčanja u parku, kat kad stignu da naprave pauzu i predahnu u istoj liniji. I gledaju jedno drugog tako. Svi ljudi se čude toj pojavi njima samo znanoj. Neki kažu da
Mračna i duboka noć upija spoljašne zvukove polubudnog sveta i ne pita ništa. Bez glupih pitanja o tome zašto smo ona i ja dočekali još jedno svitanje u ne tako privlačnom i vedrom izdanju. Ona je uvek tu, a i ti.. – Jesi li tu? Popričao bih malo sa tobom, o nečemu važnom. – Ti
1. Jovana i Mirko sedeli su u kancelariji. Jovana je kao i uvek sedela na svom stolu. Mlada buntovnica koja nikome nije davala šansu i koja nije imala puno prijatelja. Njen stariji brat bio je njena sušta suprotnost: bio je poverljiviji, lako se vezivao. Slučajeve je radio srcem, dok je njegova mlađa sestra sve radila
gde si sad kad noćima oblaci prekriju zvezde? gde si sad, kao da nikog nemam bez tebe. gde si sad dok novim jutrom sam se budim? gde si sad da kao nekada te ljubim..?
