Jednog dana, možda u sredu, ili četvrtak, Otključaćeš vrata malog stana,Bacićeš torbu na pod zajedno sa Socijalnim osmehomI ona će jako tresnuti o parket – Puna je sitnih priča ljudi,Priča koje si danas sakupio, Ili onih koje su tu već neko vreme.Ta torba ti je slomila rame.Jednog dana, možda u sredu, ili četvrtak, Zalupićeš vrata malog stana Time zatvorivši sebeZajedno sa […]

Šta sam tebi? Samo voćna mušica? Kada zima dođe ne postojim Šta sam tebi? Voćna mušica? Sve osim fruktoze spaljuje mi krila Ostaje prah Šta sam tebi? Voćna mušica? Da u belom kupatilu letim Proganjam ljude Na drvetu, mermeru, keramici i belilu Čak i voda sagoreva mi krila Šta sam tebi? Samo voćna mušica? Da

  Napisao je jedared iz šale Hemingvej najkraću priču na svetu velike tuge a tek je stih jedan ,,Na prodaju. Cipelice za bebu. Nenošene.“ šest reči   a koliko je cipelica nenošenih u blatu koliko cipelica raznosi granata a ne piščev barmen uklanjajući ispisanu salvetu sa šanka premeštajući je u istoriju   koliko malih nogu

On tebe sanjaČula sam ga više putaU snu kako izgovara tvoje imeBunca nešto NeNe zaboravi me Kažem ti iskrenoNe preuveličavam ADobro sadSanjao me je i tadKad sam ga čekala satima da odgovori na porukuIli kad se vraćao u 5 ujutru prljave košulje Sanjao me je i noć preDa sam ga ostavilaAli to nije bio sanSamo

tekla si kroz mojevenekao krvbila si mojpotok zivotamoja crvena rekabila si mojglasljubavibila si moje okobila si moje nebobila si moj spasbila si jai ja sam bio tibili smo jednoa sada vise nismoniti cemo bitizasto?tvoj miris vise ne osecamtvoje lepote nemadobila si krilai odletelatako tako visokodostigla do zvezdaa ja do tebene mogu da stignemnemam snagejer si

potrazi memozda me i nadjesnegdegde nije sve istou drugoj dimenzijinegde gde nema ljudiostalih ljudigde smo samo nas dvojekao adam i evau rajuali rajbez greharaj koji ce sa tobom trajati vecnooprosti moj greh

Sećaš li se vremena kada svetlost nije bila nadomak ruke tada duhovi nisu spavali u zidovima svaka upaljena sveća ih je oslobađala a noćni stočić je bila domovina

Još pišeš pesme ? Podrugljivo me pita, otvoreno podjebavački A ja tog trenutka znam Ono šta će on kasnije saznati a to je da nikad neću stići vatrogasnim kolima u trenutku kad izgara .. izgore ti i nema te izgore ti meni Još od tog glupog pitanja

Neću da kupim kartu na kiosku lije kiša niz ulicu ne zaustavlja se na semaforu Samo počni da deluješ jače nego lepak slabije nego hemija bezbednije nego ljubav ne mogu da se samo slijem moram da se zaustavim meni inhibicije spašavaju život zaustaviću se na životnom semaforu semafor mog života ima jednu boju svetla

reanimacija naučne erotike iznenadna smrt naglo i očekivano nekada smo bili zdravi puc-puc kokice pucaju sjednimo natoči krvi valjda smo ljudi neke teče niz grlo započnimo reanimaciju položeni na bok gravitacija suprotnog smjera jesmo li sigurni u ovom ludilu tresu nas po ramenima neki zvukovi odzvanjaju jesmo li dobro jeste li dobro jesi li dobro

O prećutanim rečima ne mogu da pišem. Zbog prećutanih reči ponekad plitko dišem, uzalud se trudim da ćutim tiho, kad mi reči izviru kroz stisnute zube. O prećutanim rečima sanjarim noću, prećutane reči uvlačim u svoju samoću, prećutane reči su izvor nadanja mojih prećutanih reči više se ne bojim. Prećutno nikad ne klimam glavom prećutno