Kažu da teška vremena stvaraju jake ljude, a jaki ljudi dobra vremena. Takođe dobra vremena stvaraju slabe ljude, dok slabi ljudi stvaraju teška vremena – i tako u krug. 1986. godine smo rođeni svi, sva četvorica, upravo u doba nakon Černobiljske katastrofe i godine u kojoj je Halejeva kometa poslednji put preletela preko naše planete. […]
Nosila je jaknu od aluminijuma. To verovatno nije bio čist aluminijum, već ojačan nekom legurom. Umesto rajfešlusa imala je šavove koji su radi sigurnosti bili zavareni. Malo ljudi je znalo da ona ima takvu jaknu, jer za svakog običnog prolaznika, površnog prijatelja, rođaka, ta jakna je podsećala na sve ostale jakne koje devojke nose. Ispod
Sprat ispod, tri dana zove Jovu. Jooovo, Joooovo, Joooovo… U pravilnim razmacima. Bez umora. Satima. Tri dana i noći. Neko na umoru, umire u sobi ispod. Sprat iznad, tri dana hoda po sobi. Na prstima. Sedi, sluša, gleda u pod i plafon. Razumevajuci bol umirućeg ali bez želje da stvarno pomogne, samo sa nadom da
1 Pričaju. Dobro i inspirativno pričaju. Pričaju, govore, objašnjavaju, uče… da je tvoj svet u tvojoj kutiji. Da su tvoji pogledi ograničeni i da dopiru samo do zidova kutije. Da imaš samo subjektivnu sliku o životu i svetu. Tvoju ličnu. Formiranu na osnovu tvog dosadašnjeg iskustva. Pozivaju te da se probudiš! Da otvoriš oči! Da
Ima starinsko ime. Jedno od onih starih ženskih imena, poput Perside, Ruzmarinke… ne volim takva imena. doduše i moje ime je staro ono na “slav”, ali ga volim, valjda zato što je moje. Ona je često sa mnom. ponekad mi bude jako lepo dok je tu. tada i napišem nešto. baš ovo sam napisao u
Odavno više ne čitam između redova, a čitao sam, čak i previše, i kada je trebalo i kada nije. Vremenom sam prevazišao redove, pa sam čitao između stranica, između knjiga, između ljudi… e tek onda sam shvatio da je sve to isto, i redovi i stranice i ljudi, pa sam prestao da čitam. Da se
Noć puzi kroz durofilin Kroz mene na krevetu tri sata sede kao tri godine Vetar zviždi kroz tavan, vazduh zviždi kroz pluća Slabost poseduje misli i telo Sjedinjenje gušenja. Mrak siluje bunilo, bunilo nežno ljubi oči, oči proždiru plafon. Slavim zavisnost od amputacije na živo. Disanje prekida ovu lepotu ljubavi. … Kiša… nadjačava disanje …
Leži u krevet umoran. Gleda u plafon. Plafon je umoran od njegovog gledanja. Kaže da prekine gledanje ili preti padanjem. Jer i padanje je umorno od stalnog provlačenja kroz njegov život, pa mu još fali i plafon ! – Dobro, izvini ! – reče naš umorni junak i naglo skrenu pogled ka zidu. To je
Jedem bananu kupljena u Lidlu. 69 dinara/kilo. Na banane pišaju crnci. Crnci koji ih tovare u brod, kojim putuju ko zna odakle do ko zna gde pa do Lidla. Na banane pišaju crnci. Reko mi Marko. To Marku reko neki njegov komšija – kamiondžija koji je to čuo, pa je sa godinama to što je
Kada prodješ pored prosjaka, ako si posramljen, još jedan deo čoveka u tebi je ostavljen. Ako si ostavljen, na ostavci, za otpatke, možda, imaš vrline koje nisu sad prihvatljive. Ako si pak predugo, ostavljen, na ostavci, tupo srce može da se naoštri na olovci. Od olovke ostavi, ostatke u ostavci, pa pronadji svoje srce, ako
Na kom ja jeziku da pišem, bila je dilema. Sada znam, na svom, na maternjem. Kažu da osećanja najbolje možemo izraziti na maternjem jeziku. Nema više dileme! Sada je vreme da nastavim sa onim što najbolje umem a šta sam zapostavila, ostavila sa strane, naprežući moždane vijuge da nauče novi jezik i na njemu rezmišljaju.
Лето је. Дани су дуги, претопли. Једино су јутра очаравајуће свежа. Понедељак је, често туробан, не баш омиљени дан. Напреже се воља да се одобровољи. Исцуреће накупљена енергија, као кроз пешчани сат. Зрно по зрно. Дан почиње музиком. Певушиш умишљени ритам док корачаш. За то ти не треба електроника. Ни сам не знаш одакле се
