Испред текстова Битност. Фикције. Одбацио сам емоције, дијалог, иронију, хумор, стилско улепшавање. Очистио сам причу од свега што је занимљиво за широку читалачку публику. Свео сам фикцију и нефикцију у раван. Грубо, брутално, незграпно, померено у неку нову прозну димензију. Остало је само оно што је битно. Разоткривеност, животност, празнина, пролазност, нематеријалност, постреализам. Иза […]
U carstvu magle i smrada,Gde trulež do korenja seže –Cveću se niko ne nadaMraz, sve što nikne, reže. O ljubavi niko ne sneva,Tamo i najhrabriji – ćute,Nema ni suza, ni gnevaVisoke planine stoje nedosegnute. U carstvu magle i smrada,Gde gaze po prljavštini –Cveću se niko ne nadaKako bi raslo u najcrnjoj tmini. Živi se zbog
Stvarala te. Nosila te. Rodila te. Dojila te. Od bola plakala. Uspavljivala te. Sedela pored tvog kreveca kada si bolestan. Budila se noću. Pokrivala te. Neprestano brinula. Spremala ti obroke. Hranila te. Čistila za tobom. Kupala te. Oblačila. Presvlačila. Učila te da hodaš. Da pričaš. Držala za ruku da ne padneš. Tešila kada padneš. Brisala
Месецима ти нисам чула глас, а још га се сећам. Месецима ти нисам видела лик, а проналазим га у случајним пролазницима. Сваки други ми има нешто твоје, а опет није ти. И не, не патим. Осетим неку посебну емоцију кад нешто твоје препознам. Кад осетим познати парфем, кад ме песма сети на море, на нас.
Први пут, или можда већ хиљадити остајем нема кад треба да те опишем људима. Не знам шта о теби да кажем, а да не буде премало. Посебна си. Неискварена и пуна љубави. Далека, али најближа мом срцу. Ти си моја зелена боја, моје пролеће у сред зиме. Грлим ти душу и грлиш ме душом, разумемо
PomračenjeNoćKrov KišaVetarJaTiRukaRuciPoljubacKilometarDžinTonikCigareMomenatZa stareDanePriča pričiFoteljaStarostMlada mladostKnjigaSlikaGlavaSlepe očiSlab sluhNeme usneSamDuh
I kiše su prestaleZima počinjeRuke su suveDuše razboleleHladan vazduh grize plućaNe pomaze šalNi pica vruća A meneNeki osećaj toplineTeraDa mislim na tebeZbog tebePuna mi jedra Svaki korakSvaki tiši šapatKa tebi vučeSamo želimKad dodjemDa si kod kuće
I kad sve prodjeKad vozoviPrestanu kliziti niz šineNebo prestaneDodirivati zemljuNoć prektivati dan Kad juče budeManje bitno nego sutra Kad ljudiPrestanu biti sve sem čovekaPsi počnu voleti mačkeBiblioteke zamene bolnice Sve se nešto zameni,obrne,okreneI kad sve prodje samoOstaniNe menjaj ni sebe ni meneBudi ti Budi tu
Bila je to jedna od godina kada se sve u univerzumu menja, a te promene najavljivale su nešto spektakularnih razmera. Znala sam da se takve promene dešavaju onda kada se sudbina nekih od bogova i boginja univerzuma menja. Tada bi kosmička prašina iscrtala odgovarajući simbol koji su tumačili Mesec i Sunce i taj simbol bi
Vidim livade i poljanePune trave i pticaSvako ima svoj ukrasSve ozarena licaKad sunce graneU rano prolećeI ptica dolećeNa tek pupoljaste graneSve je živoSvi izlaze iz zimskog snaSve se budiMirisi opijaju ljudeSvežine reka i mora Upotpunjuju dušeVreme je za bašte kafićaTople kafe i hladne limunade
Ne plašim se tvoje visine i tmine Obruši se na mene poput planine Iako ćeš se, možda, kajati U daljini čujem crkvena zvona Ali znam da se ključna kost ne operiše Ona zarasta Zarasta.
noćas, negde oko pola jedan šaku šarenih pilula u jednom potezu progutao sam ne bih li zaboravio tvoj lik porcelanske lutke oči plave kao duboki okean noćas, negde oko pola dva bocu francuskog šardonea u dva poteza popio sam ne bih li pripomogao šarenom koktelu da zamuti tvoj lik dovoljno da ga više ne
