Изгубим се у твојим очима. И ти у мојим. Поцрвениш ти, поцрвеним ја. Али хајде да се ипак не заљубимо. Да не кваримо тренутке које делимо. Јер би се смех могао претворити у сузе. Не познајемо се довољно добро. Зато хајде да се не заљубимо. Макар за сад.
На небу месец млад, сија у тишини. Ја га гледам,па ме туга обузме. Помислим на тебе. Јер ниси ту крај мене. Пало је суза не зна им се број. Овој тузи којој је месец сведок тражим лека. И налазим га у сјају младог месеца.
Tupa bol u glavi Mučnina u stomaku Iluzije kvari Kakav sam bio i kuda idem U šta sam se pretvorio, kako ginem Za tračak nade i veru u ovozemljsko spasenje, noćne dihotomije, Burbona ispunjenje do poslednje kapi, do krajnjeg olakšanja i još jače mučnine nakon jutarnjeg razočaranja. Pesme pišem jer mi je tako lakše, tada
У једном моменту си поред мене,а у другом си међу звездама. Сећаш ли се свих оних тренутака које смо провели заједно. Тренутака који се неће вратити. Али знај да те нећу заборавити. Увек ћу те се радо сећати ма колико год да боли. Увек ћу те волети. Чак и ако си сада међу звездама.
Можда ће ово звучати смешно,али ја тек сада схватам да смо ми у ствари странци. Странци који никад нису покушали да се упознају.Разумеју. Толико година је прошло,а ми се нисмо трудили да се зближимо.Ни мало.И да прође још доста година ми ћемо остати странци.
Skupljamo ih usput. Sagnemo se, uzmemo ih k‘o palu voćku. One stare, okrnjene, uprljane. Sasvim nove, još blistaju i mirišu na dobru robu. Neke male. Sad nezgrapne, teške. Nekad brze. Ove spore, što se uvek vraćaju. Bockave, ispijene, uvezene, golicave, nedorasle… Ćutimo a one se množe. Nosimo, džak se puni. Jednu, dve bacamo
Spustila se tama, hladna i gusta, A nebo oblačno kao da nešto sluti, I noć je tiha, jeziva i pusta. Straža tiho korača i sumorno ćuti. Katkad vetar prostruji kroz ulicu mračnu, I jezom slomi mir usnulog grada, I često stvori huku, naglu i strašnu, Ko’ bolni jauk duše koja strada. Car u tišini sedi
nisi leptir iz mog stomaka, ali si svaki zrak odbijen od Sunca i tako zapaljen plamtiš plavom dok od tebe ne ostanu divlji irisi koji na najranjivijim laticama nose Saturnove prstenove. ti nikad nisi umro. stvari ne postoje dok ih ne sazidamo rečju, pesmom, oceanom ili snom – ne postojim ni ja, ali se pravim
Киша пада чини се као да неће стати. Тако говорим себи,док ми срце за тобом пати. Према небу погледам тамни облаци се разилазе и сунце опет сија. Као да каже настави да се смејеш. Ови тмурни дани неће трајати заувек ако им не дозволиш. Нека твој осмех буде као дуга после кише. Знам.Није лако.Али
Одувек сам веровала да је моја срећа само уз тебе. Али на болан начин сам сазнала да то није истина. Бришем сузе. Идем даље,и не освћем се јер срећа негде другде чека ме. Јер моја срећа негде другде чека ме.
Црно као твоје очи. Слатко као твоје усне. Опојно као твој мирис. Топло као твоје руке око мога струка. Неодољиво као твоје речи љубави. Снажно као твоја осећања према мени. Ето,тако ја замишљам љубав.
Све до краја свемира. Ићи ћу ја, јер ми је срце пуно немира. Да открије снове нове. Има ли краја овом узбуђењу или овој авантури. Све у свему баш је забавно откривати снове нове, чак и ако то значи ићи до краја свемира.
