Постоји он у свачијој башти, у бојама беле и жуте сјашти, поносно и усправно на трави, стоји један нарцис прави. Одмах након виси бака, рађа се светлост после мрака, у рани пролећни дан, буди се и оживљава свој сан. Величанствен, пажње жељан и леп, себе воли за све друге је слеп, дичи се […]
Daj mi jedan dobar razlog da odem. I otići ću. Put tvog srca zaobići ću. Ali razloga nema. Ti si žena posebna. Ti umeš mirna luka srcu da budeš. Sada znam, to si bila ti. U snovima svojim sretao sam te često, tražio sebi sigurno mesto. Mesto gde ću biti ono što
Ти, ја и сви други они, пођи, пред моја врата позвони и у мој свет дођи. Ти, ја посвуда на свету, по небу птице у лету. Ти и ја слободу спознамо, чим пре за крила дознамо. Ти и ја, нико други, ни они, долазиш, чујем звони, Ти и само ти можеш промена бити,
О чему бих да певам могла бити тема, среће без на срцу туге рез, песмо нема. О чему данас радосни људи снивају, сузе болне капају с неба земљи сливају. Ко преграђује праведне реке ток, оставља без речи песми на лицу шок. Лице песме уморног тона глас, говори правди где је да је
Voli me sahranjenu pod ruševinama. Voli me osakaćenu izmučenu. Voli me u istrošenim kostima željnom tvojih zagrljaja. Voli me prašnjavu od sanduka. Voli me mrtvu… živu… Voli me večno sačuvanu od ostatka sveta. Voli me skriveno u sebi. Voli me skriveno u tišini. Voli me u najmračnijim trenucima. Voli me bolesno… nežno… ljuto… Voli me
Захвланост за топлину Сунца и мир неба свог, дугујем додиру и погледу из ока пролећа тог. Захвлани су дани без хладноће, показује читав свет који буди се из самоће. Захвалан сам што су дошла, у дане унела срећом испуњена сна, однела зиму са којом туга је прошла, пробудила нас и избавила са њеног дна.
Kad smo već kod tufnica, ovo je moja omiljena šolja. Imala sam još jednu koja je, nekim čudom, pukla. Zamislite to – šolja za kafu koja pukne kad ***pazite sada*** sipate kafu u nju. Ponekad stvari koje treba da funkcionišu puknu. I treba se pomiriti s tim. Kad je pukla, mislila sam da sam prosula
Lagala sam, znala si. I grešila, ćutala si. Krila sam, videla si. I bežala, čekala si. Ćutala sam, slutila si. Probavala, pustila si. Sad sam majka, uzor si. Jer, i kad sam odustajala… Ti nisi!
Pitam se ponekad šta za mene znači Jugoslavija.Odgovor je prost Mistična zemlja utonula u vesele boje i zvukove osamdesetih,dekadentne početke devedestih.Zajedno sa njom, raspalo se i moje detinjstvo,kao što možda znate, a možda i ne znate.Ali da ne trčim pred rudu…Detinjstvo…Albumi sa sličicama i bezbojne igrice u MS DOS-u.I moja mama koja je uporno pokušavala
Na krilima vetra sam . Krilima koja me nose svuda . Nose me tamo gde moje srce želi . Do mirnih sela i užrbanih gradova . Nose me do zemlje snova . Na krilima vetra moja osećanja će letiti tebi . Doleteće i ptice da ti šalju moje pozdrave . Na krilima vetra sam .
Ljubavi moja , srce skače od sreće , kada sam kraj tebe . Iako nebo tužno je , ja sam srećna svaki put kad te ugledam. Sunce se smeši . Večno greje nas . Duga šarena krasi plavo nebo . Tvoj pogled mi govori sve . Pozdravljam novi dan . Imali išta lepše
Треба живети, осмехом појити дан и кад најслађи није сан. Треба живети, песмом надјачати зло, шетњом уздрмати земље тло. Треба живети, не губити наду која ће доћи, победити зло које нестаће и проћи. Треба живети, тешко је угледати кроз мрак, пронаћи светлост Сунца зрак. Треба живети, добротом свет испунити, љубављу срца
