Знали смо да ће болети, због једне речи волети. Сваки пољубац био је рај, од страха дошао је њему крај. Због чега страх, нас спречи, да одемо без иједне изговорене речи. Не бунимо се, али ћутњом би много рекли, макар језик због те речи опекли. Боље да ништа нисмо сазнали, пре него смо се упознали, […]
Морам да је будим да јутро не закасни и овај зимски дан, да је будим, јер проћи ће дан, не могу бити сам и будан без ње. Мора да се пробуди или ће ноћ овладати дуга и хладна. Можда се никад не пробуди и остане голо дрвеће на зими. Не пробуди ли се, јутро неће
Никад нисмо сазнали како су нас разбили, метеорe неправде на главу нам рушише И ето освануло је дана кад опет порушише зидине и зграде па опет ставише човечанство у заграде. Jедном за свагда поставише тачку супериорност носи значку а лисице боле и пре него заките руку. Животариш јер си можда промашио струку. тако
Fališ mi. I više nego što misliš. Nedostaje mi ono višesatno dopisivanje s tobom, sve one poruke koje smo danonoćno razmenjivali. Sve to je puklo za jako kratko vreme, sve u šta smo verovali i polagali nade. Smejem se dok se sećam svega onoga što smo imali a plačem se dok zamišljam sve ono što
Марија, како у дебело ухо забости нежну реч, да чују они под земљом? Годину дана нисам чуо звук звона, телефон није звонио две дуге зиме. Мама, твог сина нешто дивно боли. Мама, запаљено му је срце и вене – али у овом животу није тешко мрети.
Залазиш у мисли ти, Живиш и из њих не излазиш. Једним се назива исток далеки И Сунца сјај, по јутру, тај се зна. Далеко у том стању на јави, Ноћ те узима на западу И моје је тело ујутру у потпуном распаду. Сан је осмишљени простор И када заврши се дан и падне ноћ, Једино
Ja ću biti groblje sahranjenih želja Sama sam uzela lopatu u ruke Neću na tebe da čekam Nije meni problem da napunim uši pesmom Nek želje vrište i zapomažu Pomoći im nema Nisi želeo da ih vidiš Problem mi je da pronađem mesta u sebi Mesta na kojima ih nikada tražiti neću I
На углу парка стоји једно здање, О каквом ли је реч нисам имао сазнање. Окружена зграда шумом испод крошњи хлада, Не чини се таква да је од камена млада. Са много непажње човеков живот прође, Неким местима никада не дође, А посебном месту када дође кући не жели да пође. Унутар се крије кафе
Spuštaju se jesenje magle I od njih ne vidiš Da odlazim polako Evo kofer pakujem Sita sam svega i ničega Spuštaju se jesenje magle I od njih ne vidiš Da odlazim polako Sa njima i moje ruke padaju Utrnule su raširene Čekajući da ih stegneš u zagrljaj Odlazim ti Aleksa Ne radujem se
Били смо синоћ заједно, а већ сам успео да те сменимНисам стидљив да се зацрвенимНећеш ту често бити мало ме то чини леденимУ касним сатима за твојим уснама жедним Но то признати ти нећуИ све што мислим да требаш да знаш ја теби рећи ћуТако је како јеВолео бих кад бих могао искрено да кажем
Преко на другој страни, Испред огледала, Одрази црта лица су уткани. Преко страна пуна чуда другог света, Одлазиш иза огледала, Губиш минђушу на поду отпалу са увета. Нестајеш необјашњивим чудима, Остајем сам окружен различитим људима. Без тебе, Трагам за твојим ликом сваком приликом, Недостижан стојим пред њеном сликом. Безуспешно очима и слепо, Не проналазим ништа
Ostaće neuprljana iluzija o tome kakav si bio ti i kakva sam bila ja. Tad nevina i čista, bezgrešnim srcem vođena, i ti takav nevin,mio i nežan. Ostaće neuprljana iluzija, stvarnost moga nevinoga, čistog srca, da bio si najbolji čovek – koji zemljom hodao je.
