Nema tog jezera uz koje kesten lako raste.Pa opet, pogledi naši tome prkose.Trebaju mi dubine tvoje vode da korenje svoje umrsim jače,pa te molim, uprkos sušama – istraj i teci!Čuvaću i pokloniti ti vetrove svojih krošnji da tvoje talase iscrtavaju kad god ti zatreba.Da, o osmehu tvom govorim ovde. Kako si pogodio? Možda jer me […]
Tu negde iza užarenih oblaka u zalazak sunca, tu negde gde ptice ne mogu da odlete; tu te čekaju tople ruke uvijene mirisom belih ruža, mekoćom ljubavi, nežnosti. Tu negde gde pogledi suzni, srca ranjiva ne mogu dopreti, tu gde ne doseže plima vetra; tu te čekaju mile oči čedne, okupane slobodom, ljubavlju, tu
Znam da si mene čekao jutros Baš kada je kraća kazaljka bila na broju devet Duža na broju dvanaest Moje vreme da ušetam Sednem za moj sto I čekam tvoja ramena da ispune mi dan Znam da si mene čekao jutros Da ti u dan donesem smisao Očima obojim zidove u plavo Osmehom
I walked…..i walked and walked. It’s an endless path, full of dust and dirt. A wheat field is all around me, i can’t see the end of it. I have been walking for a while now, i don’t remember when i started, i don’t remember anything. I feel like i been walking for ages now,
I pijan čovek je simbol progresa strada na temelju apsurda porez plaćam mamurlukom od srca eksirao sam zvezde noći na iskap do prebijene pare jutros prelistavam obećano krvavih očiju da ne razbijem smisao o pločnik Jer da se to desilo kako bih gospodi sto altruizam ne priznaje osvanuo kao loše pročitan naslov na čestite oči
Обећао сам ти нешто, држим своју речУвек имам нешто додатно ти рећ’Да не буде превише прелепоНека буде да само бих се са тобом шет’o Ако ти то не буде сметалоИ планове ти ометалоДраг ми је сваки наш сусртет и радујем му се опетНекако мислим да сам са тобом проклет Мојих финих 50 кажу пази шта
Кроз прозоре, Сунца окупане терасе, У тамне куте собе, Задире Сунца зрак. Буде се најтиша јутра односећи мрак, Ослушкује нежна песма зоре, Птице хитро прелећу највише горе У потрази месту да се скрасе. Обасјана лица светлошћу осмеси красе, С терасе увиђам дрвеће носи златне украсе. Време наслућује хладнију климу, Далеко иза планина при мору плиму,
Nisi ona koju sam poznavala Nekih davnih, dalekih godina Nema te crne kose, ni sivila U tvojim azurno plavim očima Nema ni drhtaja u tvom glasu Dok pričaš na jeziku nekom stranom Pa pauziraš, i napraviš grimasu I nasmešiš se sebi tako luckastoj Ne klecaju ti noge kao nekada Krećeš se na štiklama
Ja sam ništa A osećam sve Svuda i uvek Slike se iskrivljuju od suza unutrašnjeg bola Vatre koja sve sagoreva Unutarnjeg crnog sunca koje zamrači prostor I pretvara sve boje u ništavilo Ostavljajući strah i zbunjenost u stvarnosti
Сунце плавог свода, Засењујеш је и иза себе тајиш. Губи се међу облаке на скровито место. Где се она тихо скрива? Да ли иза звезда, на Месецу или далеким неотривеним планетама. Буни се осећају тела када јој усне подрхтавају и зато криви зиму. Забрањује блискост и пољупцима да је од сад будим. Не расањује се
Jutro prohladno, sa sunčanim zracima.Jakne su već na čivilucima i duboke cipele čekaju pokret. Miris miholjskog leta pomešan sa mirisom pečene paprike sa komšijskog kubeta za ajvar i ostale đakonije.Mirisi ostavljaju neke sadržaje u našim mislima koje ti isti ožive i vraćaju u neke druge dimenzije. Mi s ove tačke gledišta kao starijih i
Постоји једно чекањеИ лепота стрпљења дар.Сва је у жељи садржана чар,Постоји она одавде са клупе,Увиђам како сви цветови пупе.Жеља није ништа друго него чекање на петак,Како и када би дошао раније, немогућ је изузетак.Остаје кад осване недеља,Да сутра није понедељак, Она жеља у нама да су следујући дани викенд продужетак.Жеља је хтети који више
