3. poglavlje
Tamara je slavila rođendan tog dana i Iva se spremala u svojoj sobi. Bila je bliskija sa sestrom nego ikada pre, a opet, ta bliskost je nije ispunjavala do kraja. Tamara je uvek bila nekako uzdržana, osim u trenucima kad je bila veoma ljuta. Tad je dolazila do izražaja njena burna narav koju je inače potiskivala. Iva je naučila da vešto izbegava ovu njenu stranu. Ne zato što se plašila konflikta, već što su ti Tamarini nekontrolisani izlivi budili sve najgore u njoj, Ivi. A ona je želela da bude najbolja moguća verzija sebe. Na proslavu će, naravno, doći i Marta i njeno troje već prilično odrasle dece. Njihova energija u kombinaciji sa pomalo divljom prirodom desetogodišnje Anđelije, značilo je da će biti mnogo buke i napetosti. Iva nije bila raspoložena za porodične susrete. Andrej se nije javljao od one priče o oluji, a ni ona nije imala volje da inicira komunikaciju. Ipak je odlučila da ode. Dugačka, crveno-crna karirana suknja i crni korset sa satenskim mašnama na bretelama. Kombinacija u skladu sa njenim raspoloženjem tog dana. Rumenilo, ajlajner i maskara. Prirodni talasi u tamnoj kosi., podeljenoj na sredini. Mršava ramena, nežne crte lica. Imala je trideset tri godine i još uvek je dopuštala sebi da izgleda kao devojčica. Vrlo dramatična devojčica, doduše. Nasmejala se samoj sebi u ogledalu. Nije to bio izgled, niti stil života koji je njena majka podržavala, ali je birala da ćuti. Njen bivši muž je smatrao da samo želi da privuče pažnju na sebe zbog trauma iz detinjstva. Nekadašnji Andrej je znao da je sav taj buljuk boja, oblika i tekstura zapravo ona u dodiru sa svetom – raznolika, kreativna, istraživački nastrojena. Ali taj isti Andrej je budio još jedan sloj u njoj sa kojim se ni dan danas nije dovoljno saživela. Sloj koji je pomno sakrivala od sveta. I od sebe… A ovaj današnji Andrej? Vreme menja mnogo toga, ali ne I čovekovu suštinu. Ipak je rešila da to ispita.
U dvorištu je slikala svoju figure iz nekoliko uglova. Izabrala je najbolju i postavila je na Instagram.
“Ja sam spremna.” napisala je.
Grozničavo je pratila reakcije nekih pola sata, ali od Andreja nije bilo ni traga, ni glasa.
“Verovatno je zaglavio negde na pašnjacima sa svojim kozama” pomislila je sa osmehom i odbacila brige.
Zaključala je vrata I uputila se Tamarinoj kući. Tamara je bila prelepa, kao i obično. Bledi, glatki obrazi, usne boje breskve. Godine i problemi kao da nisu ostavljali tragove na njenom licu. Za razliku od nje, Anđelija je bila tamnokosi, vrckavi zvrk, vrlo otvoreno Ii koketno dete. Veoma je ličila na svog oca. I premda Tamara nikada nije prevalila njegovo ime preko usana, ceo grad je znao ko je on – crnomanjasti sitni biznismen, Tamarin nekadašnji šef. Srećno oženjen već tridesetak godina, sa sada već odraslom decom. Majka joj je rekla da se je čula da je hteo da ostavi sve i da se oženi Tamarom kad je saznao da je trudna, ali ona nije dozvolila da ostavi porodicu. Valjda je bila previse istraumirana sopstvenim detinjstvom bez oca da bi dozvolila da bude uzrok patnje nekog drugog deteta. Ako je to uopšte i bilo tačno. Iva se pitala da li je Anđa ikad pitala za svog oca I kakav li je bio Tamarin odgovor. Ni jedna ni druga nisu nikad pričale o tome. Kako li je Tamara ubedila dete da, ako već od nje ne dobija odgovor, ne ide od jednog do drugog člana porodice i pita za njega? Barem je Iva to radila u njenim godinama. Trudila se da iskopa bilo kakvu informaciju o svom odbeglom ocu koga se skoro i nije sećala, ali je osećala da joj njegovo prisustvo nedostaje. Previše nedostaje.
Dvorište je odjekivalo od dečjih glasova i Martinog glasnog, zaraznog smeha. Majka je uvek tvrdila da se smeje isto kao njihov otac. Prostački, po njenom mišljenju. Ali kao i u situaciji sa druge dve kćerke, majka je sve češće birala da se ne izjašnjava. Nije više bila spremna da ih izgubi. Zapravo, nikada nije bila spremna, ali je bila dovoljno arogantna da misli da jeste.
Više puta je proveravala telefon, ali Andrej se nikako nije oglašavao. Da ne bi veče pretvorila u čekanje, isključila je telefon. To joj je davalo izvestan osećaj kontrole nad situacijom nad kojom suštinski nije imala nikakvu kontrolu.
“Je l sve u redu? upitala je Marta dok su se mimoilazile u hodniku.
“Jeste, što?”
“Nekako si tiha, odsutna. Nešto se desilo?”
“Ma ne, samo nisam spavala dobro.”
“OK. Jesi li videla šta sam kupila Tamari?”
“Ne. Daj da vidim.”
“Dođi”
Marta je povukla u dečju sobu. Narandžasti zidovi lučili su energiju Sunca. Podsećali su na Anđeliju, svoju vlasnicu. Anđelija nije bila obično dete. To se videlo i po dekoraciji. Žuta posteljina, bordo zavese. Drvene figure egzotičnih životinja., nimalo jeftine. Uprkos ne tako sjajnom položaju samohrane majke, Tamara nije štedela kad je u pitanju njena jedinica. Anđa je posedovala vanredan dar za slikanje i zidovi su bili prekriveni njenim vibrantnim crtežima.
Marta je uzela crvenu kutiju sa radnog stola. Kutija je već bila otvorena, verovatno je Tamara otvorila da vidi poklon. Unutra je bila neobična lampa u obliku cveta. Postolje se izvijalo prema dole, kao da je cvet oborio glavu. Metalne latice su opkoljavale sijalicu kao trepavice neko ogromno oko.
„Baš je lepa!“ pohvalila je Iva poklon, ne usudivši se da ga dodirne.
Na trenutak joj je bljesnula slika iz nekog paralelnog univerzuma. Iz nekog prošlog života…Mračan hodnik u Andrejevoj kući. Stara mašina za meso na polici i u njenom grotlu, umesto samlevenih mišića i masnoće, sijalica. Lampa koju je Petar napravio Andreju.
“Pera pravi lampe! Pravi je umetnik!” odjekivao je Lanin glas u njenoj svesti.
“Sad imam svetlost, možda bi mogao da mi napraviš jednu?” Andrejeve reči su bile otegnute kao kad traka na kaseti počinje da se gužva na starim kasetofonima.
“Svetlost treba održavati, da ne bi utrnula. Dobićeš lampu.” Petrov glas je delovao kao da dolazi iz neposredne blizine.
„Iva, hej!“ Marta je mahnula rukom ispred njenih očiju. „Šta je s tobom, gde si odlutala?“
“Ma ništa, pa rekla sam da je lepa lampa. Sviđa li se Tamari?
“Sviđa joj se.” kratko je odsekla Marta pažljivo je posmatrajući.
“Onda super. Idemo u dvorište?”
“ Hajde. Šta si joj ti kupila?”
“Cveće.”
“Pravo cveće? Misliš buket?”
“Aha.”
“Samo to?”
“Delovalo mi je da joj se dopalo…”
“Cveće je lep poklon, ali ipak…Samo cveće? Nije li malo?”
Iva se nasmejala i zagrlila sestru oko ramena.
“Ne brini, Marti. Tebi neću doneti samo cveće.”
“Ma nisam to mislila, ne treba meni ništa, samo sam…”
“Znam, znam.” prekinula je Iva, koju je sestrina briga oko trivijalnih stvari veoma razveselila.
Do kraja večeri pričale su i nazdravljale. Majka je otišla nešto ranije. Dvoje starije Martine dece je otišlo u šetnju, a Anđelija i nešto stariji Mihajlo su se povukli u kuću da igraju igrice. U dvorištu su ostale samo Iva, Marta i Tamara. Piće je nekako razvodnilo velike razlike među njima, ostavljajući prostor za prostodušnu sestrinsku odanost zasnovanu na turobnoj zajedničkoj prošlosti. Dobra atmosfera je čak i Tamaru povukla da se opusti. Pomalo pripite, tri sestre su se cerekale,i vodile potpuno nepovezane razgovore pod zvezdanim nebom. To su bili kratki, dragoceni trenuci. Već sutra će se svaka vratiti u svoj univerzum. Živele su u potpuno različitim svetovima i retko su se susretale izvan njih.
Dobro raspoložena, banula je u kuću taman na vreme da poželi lepe snove majci koja se u spavaćici penjala na sprat. Tek tad se setila da je isključila telefon. Andrejevo ime je zasvetlelo na ekranu.
“Nisam ti komentarisao sliku jer smo sklopili ugovor o anonimnosti :D”
“OK. Shvatiću to kao prećutni kompliment :D”
“Necu da ćutim. Lepa si.”
“Samo toliko? Lepa si? “D”
“Nije dovoljno?”
“Nije.”
“Okej, lepa si kad si spremna.”
“:D”
“Ne šalim se.”
“Ni ja.”
“U tom slučaju : zanosna si. Prelepa. Posebna. Neodoljiva.”
“A kad nisam spremna, nisam ništa od toga?”
“Jesi, ali u tom slučaju zaboravi da sam išta rekao.”
“Toliko sam neodoljiva da uslovljavaš svoju pažnju mojom spremnošću :D”
“Dovoljno sam samovao da mi nista nije privlačnije od mira.”
“Uh, uopste nisi romantičan :D”
“Nisam nikad ni bio. Tebi to ionako ništa ne znači.”
“Šta hoćeš da kažeš?”
“Sva moja strpljivost i zaštita su te samo oterali od mene.
“Ogorčen si.”
“Sve što ti želiš je da te neko ukroti.”
“Upravo si me uporedio sa kobilom :D”
“Kobila ne želi da bude ukroćena. Želi da ostane divlja I slobodna.”
“A ja ne želim?”
“Ti želiš da pripadaš. Treba samo da te uhvatim, a onda da te stalno izazivam da ne bi utekla.”
“Deluje da si mnogo razmišljao o meni ovih deset godina :D”
“Jesam.”
Ovo priznanje je duboko potreslo. Smetalo joj je što je toliko nasrtljiv i delovao je previše opsesivno. Hvatao je u zamku, a ona, iako se svojski branila, nije uvek uspevala da mu umakne. Ali potajno je pomalo i uživala u tom osećaju bespomoćnosti koje je izazivao u njoj. Mnogo manje se plašila ovog opasnog, nepredvidivog Andreja nego onog nekadašnjeg, koji je staloženošću i strpljenjem samo maskirao distancu koju je održavao između njih. Ovaj novi Andrej, koji se i ranije povremeno probijao kroz tu svoju mirnu fasadu, prilazio je opasno blizu, zauzimao je prostor i zahtevao od nje sve ono od čega je bežala. Prepuštanje njemu značilo je prepuštanje svemu što je zaista želela, a ona nije bila sigurna da je spremna za to.
“Lagala bih ako bih rekla da nisi u pravu, bar delimično :D”
“Ti se još uvek šališ?”
“Šta hoćeš ti od mene?”
“Ne, pravo pitanje je sta ti hoćeš od mene?”
Oklevala je.
“Ne znam.”
“Tako sam i mislio.”
Osetila je paniku. Morala je da nastavi razgovor.
“Nisi mi rekao šta ti hoćeš od mene?”
“Hoću tebe. Pravu tebe.”
“A ovo nisam prava ja?”
“Blizu si. Samo napred.”
:”Čudan si.”
“:D”
Bila je šokirana tokom razgovora. U trenutku se otreznila. Poželela je da mu napiše još toliko toga, ali znala je da joj neće odgovoriti. Jednostavno je znala. Nije želela da upada u taj krug nasrtanja, ignorisanja i samosažaljevanja. Zgrabila je ključeve i sela u kola. Noć je bila topla i mirisna. Širom je otvorila prozore i pustila da joj vetar grubo trga pramenove kose. Mrak i jedva primetne siluete drveća savršeno su se slagale sa njenim raspoloženjem. Brzina je brisala misli iz mozga. Lebdela je i samo postojala i ta vrsta prisutnosti u sopstvenom telu joj je donosila mir.
Kad je povratila kakvu takvu – ravnotežu, krenula je nazad. Vozila je uskim putem između dva sela. Svuda oko nje, sablasni zidovi od drveća zaklanjali su vidik. Videla je samo parče puta osvetljeno dugim svetlima, komad neba i bele linije koje guta praznina u retrovizoru. Odjednom, na nekoliko metara ispred nje, zasvetlele su dve užarene tačke. Mačje oči, shvatila je u magnovenju i zakočila. Uzalud, jer mačka je ionako već pobegla na drugu stranu puta i nestala u žbunju. Nije imala želju da ostane na tom sablasnom mestu. Vozila je napeto još neko vreme, sve dok se rastinje pored puta nije razredilo. Sa visine na kojoj se nalazila pukao je pogled na osvetljeni grad. Stala je pored puta da se malo smiri. Utonula je duboko u sedište i zatvorila oči. Srce joj je kucalo snažno i duboko. Ritam je delovao normalno, ali neka jaka energija kao da se koncentrisala oko njenog vitalnog organa. Pretio je da probije grudni koš. Intenzitet telesnog doživljaja pomućivao je um. Osetila je neodoljivu pospanost. Zatvorila je oči, ali svest je odbijala da se ugasi. Umesto toga, bludela je neko vreme na ivici između jave I sna. Srce se napinjalo I opuštalo toliko snažno I ujednačeno da je bacalo um u neželjeni trans. A onda se atmosfera promenila. Kao da se uključila u nečiji san kao u film. Ili bolje rečeno, nečiju fantaziju, jer je scena delovala previše normalno da bi bila san. Nevidljiva kamera je fokusirala kadar, pa je imala utisak da se približava centralnoj sceni. U uglu sobe stajao je krevet. Običan, bračni krevet sa belom posteljinom. Na njemu su sedeli muškarac, žena i neko dete. Žena je bila očigledno trudna. Stomak joj je bio ogroman i ogoljen, kosa upletena u pletenice. Iznenadna svest da je to ona obuzela je Ivin um. Bila je istovremeno i pored kreveta i u krevetu. I akter i posmatrač. Ta dualnost doživljaja joj je delovala skoro prirodno. Ali ono što ju je najviše začudilo bilo je to što kao da nisu postojale granice između te njene dve projekcije. Sve što je osećala poticalo je od te njene trudne dvojnice. Muškarac u krevetu bio je Andrej. Bio je potpuno otvoren i savladan osećanjima i instinktima. Ljubio je ženin stomak i mrmljao kojekakve besmislice. Scena koju bi nače ocenila kao patetičnu, potpuno je razarala njen gard. I sama je bila potpuno otvorena i osećala se ranjivo, toliko da je bolelo, a noge su joj trnule od dubokog duhovnog sladostrašća.
“Dođi, to je tvoja sestra.” rekla je žena iz kreveta detetu koje je sedelo podno njenih nogu. Nije imalo jasna obeležja pola. Bilo je svetlo i plavooko, kao da je albino. Delovalo je tužno i nekako poznato. Dete se primaklo i naslonilo glavu na njen stomak. Iva, zavaljena u sedištu, osećala je talase energije kako je preplavljuju osećajem vanserijskog zadovoljstva. Njen um je produžavao tu ekstazu sve dok nije počela da bledi.
Ponovo je bila potpuno u telu, a srce je sad jedva osetno kucalo ispod korseta. Još uvek pomalo omamljena onim što je doživela, dovezla se do kuće, oprala zube, na brzinu se svukla i čvrsto zaspala.
