6. poglavlje
Sedela je još neko vreme na terasi. Ušla je tek kad su svi zvukovi u kući utihnuli. Vrata spavaće sobe su bila zatvorena. Obukla je spavaćicu i otišla da opere zube. Osvrnula se po Andrejevom kupatilu bez toalet papira, sa wc šoljom u japanskom stilu koja je na pritisak dugmeta usmeravala vodeni mlaz prema njenim intimnim delovima. Pitala se da li bi mogla opet da se navikne na ovakav život, sa minimalnom potrošnjom novca i maksimalnim naporom oko svega. Andrejeve ideje o nezavisnosti od sistema zahtevale su dosta prilagođavanja sa njene strane. Pre deset godina joj to nije naročito teško padalo. Verovatno ne bi ni sad, sve dok se radilo samo o novcu i materijalnim stvarima. A pošto je Andrej već i sam napravio taj iskorak među ljude, nije bilo razloga da od Ive traži bilo kakvu vrstu izolacije. Na trenutak joj se učinilo da je njihova veza moguća. A onda se setila da različite životne filozofije nisu jedini problem. Malopređašnji konflikt je to jasno odražavao.
Završila je pripreme za spavanje i legla. Nije mogla odmah da zaspi. Kroz odškrinut prozor dopirala je pesma cvrčaka i svežina noćnog vazduha. Vrtela se neko vreme i jedva nekako zaspala. Nije znala koliko je spavala kad se naglo probudila. Još uvek je bio mrak i senke su treperile na terasi. Cvrčci su utihnuli i sablasna tišina se prolamala sobom. Onda je začula tupe udarce u susednoj sobi.
“Andrej!” povikala je, ali nije bilo odgovora.
Udarci su se ponovili. Još jednom. Pa još jednom. Naježila se. Strah joj je zgrčio mišiće na nogama. Ustala je nekako i jedva se dovukla do vrata. Odškrinula ih je i zavirila u hodnik. Videla je samo mrak. Iz kuhinje je dopiralo monotono zujanje frižidera.
“Gde li je baterijska lampa?” pomislila je
Onda je odnekud izronio mesec. Nije mogla da ga vidi iz kuće, ali traka svetlosti se prostrla kroz hodnik, sve do vrata sobe u kojoj je Andrej spavao. Sleđena strahom, polako je prišla vratima i otvorila ih. Iz nje je zaječala tama kao iz nekakvog grotla. Andrej je ležao na ivici kreveta. Leva ruka mu je opušeno visila sa strane. Prišla mu je, pomerila pramen slepljene kose sa lica. Tanak mlaz krvi tekao mu je iz nosa prema rastvorenim usnama. Bile su pune krvi.
“Andrej!” vrisnula je. ” Andrej!”
Snažno je drmala njegovo telo, ali nije bilo reakcije.
“Andrej! Probudi se! Šta ti se desilo”
Onda je shvatila : neće se probuditi. Bio je mrtav. Ustuknula je prema vratima, potom istrčala u hodnik, pa u dvorište. Cvrčci su se uznemirili čim je naišla. Jeka njihovih glasova bila je skoro histerična. Kukuruzi nadomak kapije su šuštali. Bilo joj je čudno što to čuje sa ove daljine. A onda je sve stalo. Preteća tišina se provlačila mračnim pejzažom. Praznina je upila sve zvukove i misli. Dubok osećaj usamljenosti potpuno ju je obuzeo. Andreja više nije bilo. Nije ga bilo u fizičkom obliku, nije ga osećala ni iznutra. Postao je sećanje, gola činjenica da je nekada postojao. Svet oko nje je bio čaroban, ali bez njegovog prisustva postao je nekako tuđ. Izgubio je širinu. Osećala se nekako odsečeno, kao da je robot, a ne ljudsko biće. Noge je pomerala mehanički, a pogled joj je bio ograničen. Uzalud se napinjala da sagleda celu sliku.
Suze su joj grunule na oči.
“Nemoguće da se ovo dešava!” pomislila je. “Mora da sanjam!”
“Probudi se!” naredila je sama sebi.
“Probudi se!” ponovila je glasnije.
“Probudi se!” kriknula je naglo i poskočila u krevetu.
Stvarno je sanjala. Suze su joj tekle niz obraze. Bol joj je još uvek snažno stezala grudni koš. Ustala je i kroz mrak dobauljala do hodnika. Traka mesečeva svetlosti je još uvek bila tu. Uplašila se da se nije probudila iz more u novu moru. Pritisnula je dlan na srce. Krv je snažno pulsirala kroz žile, pumpa se nadimala i opuštala. Bila je budna, definitivno. Utrčala je u Andrejevu sobu. Nekako je upalila lampu pored kreveta. Mirno je spavao. Disanje mu je bilo ravnomerno. Dodirnula mu je usne. Nije bilo krvi.
Dodir ga je probudio.
“Šta se desilo? Šta radiš ovde?” promrmljao je
“Sanjala sam strašan san…” prošaputala je
“Kakav san? Dođi, lezi.” Još uvek je bio sanjiv dok se pomerao da joj napravi mesto pored sebe.
Legla je pored njega i posmatrala ga bez reči kroz polutamu, glave utonule u jastuk.
“O čemu se radi?” upitao je sad već svesniji
Grč u telu nije popuštao. Bilo joj je teško da izgovori šta se desilo. Kao da se plašila da će, ako kaže to glasno, ponovo prizvati utvaru iz sna.
“Sanjala sam da si umro.” tiho je rekla.
“Kako umro?”
“Nisi mogao da se probudiš. Krv ti je tekla iz nosa i usta su ti bila skroz krvava. “
Dodirnula mu je usne kao da još jednom želi da se uveri da nema krvi na njima.
Osmehnuo se.
“Kao što vidiš, živ sam.”
Klimnula je glavom. Još uvek nije mogla da se opusti. Pružio je ruku i dodirnuo joj obraz.
“Lice ti je mokro. Plakala si?”
Nije bila u stanju da odgovori. Njegova ruka je i dalje nežno milovala vlažna udubljenja ispod njenih očiju.
“Zbog mene?” upitao je tiho
Samo je teško, isprekidano uzdahnula, kao dete posle dugotrajnog, grčevitog plača.
“Dođi.” Blago je povukao prema sebi.
Pribila se uz njega i naslonila glavu na njegove grudi. Koža mu je bila topla i bilo joj je pomalo vruće. Ali njegovo srce je kucalo snažno i ravnomerno i njeno srce je polako usklađivalo ritam sa njegovim. Nervni sistem se polako umirivao. Polako je uplovila u stanje spokoja. Osećala se utešeno i zadovoljno, poput mačke kad se zimi ispruži pored toplog šporeta.
Andrej je brzo zadremao, ali njoj san više nije dolazio na oči. U tom besvesnom stanju, mogla je da ga posmatra bez zadrške. Bezazleno lice dečaka, uprkos godinama. Kosa mu je bila razbacana po jastuku. Usne poluotvorene. Kroz njih je povremeno dopiralo tiho hrkanje. Ništa na njemu nije bilo savršeno, ali nije ni moralo da bude. Način na koji se njegovo telo kretalo kroz prostor i stabilna, ali snažna energija kojom je zračio potpuno su je izluđivale. Umeo je da bude prisutan u sopstvenom telu i to je Ivi bilo veoma zavodljivo. Ali pravi izvor njene strasti nije bio u njegovom izgledu,već u njegovoj sposobnosti da je pokrene i smiri u isto vreme. Kad bi uspela da isključi anksioznost, osećala se vrlo živo i utemeljeno u njegovoj blizini. Kao najistinitija verzija sebe. Poželela je da ga probudi. Ljubila ga je po licu, vratu i grudima. Polako je počeo da uzvraća. Njeni prsti su neprimetno skliznuli ka zabrnjenoj teritoriji. Zaustavio je njenu ruku.
“Nemoj.”
“Zašto? Rekao si da želiš.”
“Ne želim da opet ispadne da sam te naterao na bilo šta.”
“Okej, evidentiraćemo ovo kao da sam ja naterala tebe. Da li je to legitimno?”
Izmenio je glas da bi imitirao njen ton i ritam govora
“To što sam muškarac ne daje ti za pravo da iskorištavaš prirodne reakcije mog tela!”
Nasmejala se slatko, ali osetila je u svom telu nešto drugačije. Novootkrivenu moć. Njena iskrena emocija i ranjivost koju je ranije te noći pokazala pred njim, potpuno su ga razoružale. Bio je otvoren. Bio je spreman da joj se prepusti. Bio je njen. Bio je potpuno njen. Osećala je to jasno dok se njegovo telo budilo pod njenim prstima, usnama, slučajnim dodirima kose. Onda se i ona odvezala s lanca. Pustila ga je da sa dubokom strašću dodiruje sve osetljive tačke njenog tela i najintimnije delove njene duše. Iskustvo je bilo intenzivno, a istovremeno, toliko toplo, poznato i blisko, da je bolelo. Ostavilo ju je u suzama.
“Volim te. Mnogo te volim”, zajecala je grčevito stiskajući njegovu glavu koja je na trenutak mirno počivala oslonjena na njen stomak.
Nije odgovorio. Izmigoljio se iz njenog stiska i seo na ivicu kreveta. Okrenuo joj je leđa.
“Izvini “, rekla je tiho, postiđena njegovim ćutanjem.
“To iz tebe govore strast i zanos”, izustio je naposletku slegnuvši ramenima. “Ne moraš da se izvinjavaš”.
“Tako opušteno to konstatuješ, zar te to ne vređa, ako je tako?”
“Zašto bi me vređalo? To samo govori da sam dobar u krevetu.”
Krv joj je grunula u obraze.
“Jebi se”
Nasmejao se cinično.
“Zašto ćutiš?” insistirala je.
“Šta želiš da kažem?”
“Ništa. Dovoljno si rekao.”
“Ok”
“Jebi se! Opet!”
Nervirao je ovaj njegov novonastali cinizam.
Konačno se okrenuo prema njoj. Osmeh mu je bio širok, skoro đavolski.
“I dalje očekuješ da te štitim od tvojih sopstvenih osećanja, zar ne? Da budem tvoje “sidro”, gnezdo u koje uvek možeš da uletiš i izletiš iz njega bez posledica? Da sedim kao kuče na lancu i verno mašem repom dok te dočekujem i ispraćam? I još očekuješ da ovo između nas ne tretiram kao avanturu? Znaš šta, ti se jebi!
Na trenutak joj se učinilo da tone u neku paralelnu stvarnost. Navukla je ćebe do brade. Nemoguće da se ovo zaista dešava! Ne nakon onog što se malopre desilo.
“Zašto si me onda pozvao da dođem?”
Bila je na ivici suza, ali nije želela da on to primeti?
“A zašto si ti došla? Da li si ovog puta spremna da ostaneš?”
Gledali su se neko vreme, a onda je Iva skrenula pogled, zbacila ćebe sa sebe i ustala. Oblačila se polako i trapavo, jedva svesna sebe u tom haosu.
“Ja…”, zamucala je naposletku, “Više ne znam ko si. Iskreno. Ovo je bila greška.”
Klimao je glavom nekako odsutno.
“Naravno. Čim ne idem niz dlaku tvojim strahovima, ne prepoznaješ me. Bitno da ja uvek moram da čitam između tvojih redova. Ti dalje od svog nosa ne vidiš. Niti si ikad umela.”
“Šta hoćeš od mene? Ok, zanela sam se, rekla sam šta sam rekla, sad samo želim da odem.”
“O da, bežanje je uvek bila tvoja specijalnost.”
Pogledala ga je pravo u oči.
“Priznajem, nisam se ponela ispravno prema tebi.
Uzvratio joj je pogled. Bio je iritirajuće smiren, kao što ga je pamtila.
“Nisi. Niti se sad odnosiš ispravno. Ali zamisli, imam i ja osećanja i moram da ih zaštitim.”
“Mogao si to da mi kažeš kad smo se prošli put videli. Ovako ispada kao da si samo hteo da mi se osvetiš.”
“Ne zanima me osveta. Odavno sam ti oprostio.”
Sad je njen smeh cinično odjeknuo sobom.
“O bože, sad ja ispadoh čudovište, a ti anđeo. Oba puta si me bukvalno oterao od sebe. Bukvalno me i sada teraš i usput pokušavaš na mene da svališ krivicu za to što nisi u stanju da me prihvatiš ovakvu kakva jesam. “
Zagledao se u nju zagonetno, podiigavši obrve.
“A kakva si ti?”
Odjednom je osetila umor. Ovako se verovatno on osećao zbog nje sve vreme, sinulo joj ne u magnovenju. Razumela je to. Nije bila u stanju da se ljuti na njega. Uzdahnula je.
“Jedino što sam ikad želela jeste da budem sa tobom. Potpuno, sa svim što to podrazumeva. Ali nekako, nisam umela. Ne umem ni sada, očigledno. Život nije fer”, rekla je pomirljivo.
“Nisam dovoljno dobar za tebe?” , upitao je.
O ne, nije imao pravo da je to pita! Naročito ne sada, dok je tako besramno stajao potpuno nag pred njom, širom rastvorenih očiju i razbarušene kose.
Pogledala ga je prkosno.
“Zašto me to pitaš? Da li ti misliš da nisi dovoljno dobar za mene?”
Slegnuo je ramenima.
“Pa očigledno da se posle mene pojavio čovek za kog si želela da se udaš i sa kim si poželela da imaš decu.”
Nešto je kosnulo u grudima.
Zaboga, zar je to stvarno tako izgledalo? Njegovo pitanje zapravo nije bila provokacija, već potisnuti bol.
“Takve su bile okolnosti. Ako baš hoćeš da znaš, ostala sam trudna. Možda se i ne bih udala da nisam…Nije ni važno. U svakom slučaju, da sam srela njega ili bilo koga drugog u vreme kad sam srela tebe, ne bih bila u stanju da izgradim normalnu vezu”, rekla je mirno, ” Bila sam previše izgubljena, impulsivna, nenormalna. Znaš i sam.”
“Ali sad više nisi. I ipak želiš da pobegneš. I opet nisi sigurna da li me želiš ili ne. “
“Odakle ti to? Na osnovu čega si to zaključio?”
“Prosto znam.”
“Andrej, upravo sam ti rekla da te volim.”
“Znam da me voliš!”, skoro je dreknuo, “Ali tvoja ljubav je osuda na večno čekanje. Jer ti očigledno ne znaš šta želiš kad sam ja u pitanju!”
Zagrizla je usnu, sakupljajući misli.
“Ako baš hoćeš da znaš, previše si dobar. Toliko si dobar da se ponekad pitam da li si stvaran. Da li si i tada bio stvaran ili sam te izmaštala, idealizovala, šta god. Toliko si dobar da me plašiš. Plaši me sve što izazivaš u meni. I dobro i loše. Da, tako je”, završila je misao više za sebe nego što se obratila njemu , “Previše si dobar i baš zato si opasan za mene.”
Pružila je ruku ka njemu i naglo se zaustavila i zagledala u sopstveni dlan.
“Gledam te i osećam da sam spremna sve da oteram dođavola zbog tebe. Da odbacim sve što jesam. Jasno ti je koliko je to nezdravo. Zahvalna sam ti što mi to nikad nisi dozvolio.”
“Ali izgleda da nisi u stanju da se trajno držiš podalje od mene”, izustio je skoro sažaljivo, “Treba li ja da te odgurnem svaki put da te ne bih odvukao sa kursa koji si sebi zadala?”
“Nema potrebe da budeš ironičan. Ne nakon što sam ti otvorila dušu!”, jeknula je razdraženo.
Zaćutao je. Gledao je u zid neko vreme, kao da odmerava sledeći korak.
Onda je navukao je bokserice i gipko, kao mačka, u jednom skoku se našao na strani kreveta gde je ona stajala. Bez reči joj je skinuo spavaćicu i ostala je samo u gaćicama. Mahinalno je pokrila grudi, ali on joj je nežno pomerio ruke i spustio ih kraj tela. Osećala se kao krpena lutka. Nije imala snage da mu se odupre. Nije ni želela.
“Šta to radiš?”, upitala je zbunjeno.
Nije odgovorio. Dovukao je do kreveta i polako je spustio na njega., prvo u sedeći, potom u ležeći položaj. Navukao je ćebe preko nje, a onda se i sam zavukao pod njega. Zario je nos u prevoj između njenog ramena i vrata i blagim pritiskom joj pomogao da se okrene na bok.Onda se čvrsto privio uz nju, toliko čvrsto i toplo, da je nešto u grudima zabolelo. Njeno srce nije moglo da podnese toliku nežnost. Još uvek nije mogla da podnese svesnu predaju.
“Šta to radiš?, upitala je još jednom, sasvim malaksalo. Osećala se kao da umire, kao da se odvaja od sopstvenog postojanja.
“Samo volim kad si tako ogoljena. I ti si vrlo opasna za mene, znaš? Ne mogu ti odoleti…”, šaputao je strastveno tik kraj njenog uveta, ” Sve što radiš…Sve što govoriš…Sve tvoje me izbacuje iz koloseka. Ne umem da budem pametan kad sam s tobom. Samo želim da večno traje, pa makar i bolelo.”
“Ne dičiš se više svojom čuvenom samokontrolom?”, dobacila je pomalo izazivački.
“Nek ide dođavola samokontrola!”, odvratio je sanjivo.
Nakon kraće pauze, dodala je :
“Misliš li da će zauvek boleti?”
“Ne verujem. Moramo da počnemo da se navikavamo.
“Da se navikavamo na šta?”
“Na ljubav.”
