2. poglavlje

Ušla je u kuću i bacila ključeve od kola na komodu u hodniku. Majka je već spavala. Nije osećala tragove njenog prisustva u prizemlju. Bilo joj je drago što je sama. Sela je na kauč i ispružila noge. Odmah je otišla na Andrejev profil. Simpatičan naziv. Smenjivali su se snimci i fotografije prirode, tihi, mistični, skoro svečani, praćeni muzikom koju je sam stvarao, s veselim snimcima svakodnevnih aktivnosti koje je obogaćivao duhovitim i visprenim komentarima. Andrej je bio šarmantan i darovit čovek, nespreman da svoje darove stavi u službu sistemu. Zato je sve što je stvarao delovalo istovremeno i genijalno i neozbiljno, pa čak i ludo, kao pre deset godina, kad su se sreli. Ranije je silno želela da ga razume i kopala je po njegovoj prošlosti u potrazi za traumama koje su ga oblikovale. Sada joj je bilo jasno da su traume odavno završile svoj uticaj i da je važnije da posmatra njegove izbore. Oni su mnogo jasnije izražavali ko je on i u kom pravcu se kreće. Nije bilo nikakve grandiozne istine ispod svega toga. Živeo je najbolje što je umeo sa onim što mu je ostavljeno u nasleđe, kao i bilo koji drugi čovek. Lajkovala je nekoliko pažljivo odabranih snimaka. Nije želela da pretera sa pažnjom. Skoro odmah joj je stigla poruka na Viber.

“Hej, stigla si kući?”

“Da. Ti? Kako se plaćanje interneta uklapa u tvoju ideju o nezavisnosti? :D”

„Haha. Nisam kod kuće, ostao sam da prespavam kod mojih. Nisam imao srca da teram konja da baulja po mraku.“

„Hahaha. Nisam stigla ni da te pitam za tvoje. Naš večerašnji razgovor je krenuo u vrlo neobičnom smeru.“

„Ja nisam primetio ništa neobično 😀 Moji su dobro, hvala na pitanju. Da ih pozdravim od tebe?“

„Ne, ne. Nikako. Pusti malo da budem tvoja anonimna obožavateljka :D“

„Dobro. Nemoj posle da se žališ da neću da te predstavim roditeljima.“

Haha. Ne garantujem da se neću požaliti u nekom trenutku.

„:D Šta ti je tačno delovalo neobično večeras?“

Ne znam. Sve. Prvo me je zbunila tvoja reakcija kad smo vam prišle. Mislila sam da ćeš se praviti da se ne poznajemo 😀

„Ti si rekla toj ženi da ne znaš ko sam. Zašto?“

„Nije bilo vremena da objašnjavam. A iskreno, mnogo je vremena prošlo, zaista nisam bila sigurna da se još uvek poznajemo.“

OK.

„Kako su Lana i Petar?“

„U Americi su, već dve godine.“

„Stvarno? Ne planiraju da se vrate?“

„Ne.“

„Dolaze li?“

„Jednom godišnje, na par nedelja. Imaju dete.“

Stvarno? Divno! Znači, sad si ponosni ujak? 😀

Već šest godina. 😀

„Lepo.“

„I šta je još bilo neobično?“

„Baš si uporan :D“

„Samo sam radoznao.“

„Pa rekla sam ti. Nisam očekivala da će me neko kao ti odvesti u kafić.“

„A gde si želela da te odvedem?“

„Mesto je bilo sasvim OK.“

„Da preformulišem pitanje. Gde si mislila da ću te odvesti?“

Ništa nisam mislila. Ne znam na šta tačno ciljaš?

Pozvala si me na svoj javni nastup, ali kao da si očekivala da će susret ostati nemušt ili bar anoniman. 😀

„I šta s tim?“

„Možda bi ti bilo prijatnije da smo se krili?“

„Možda. Ipak ne. Svejedno je.“

„Možda? :D“

„Ne razumem.“

„Samo pokušavam da shvatim tvoje namere.“

Posle kraćeg razmišljanja, odgovorila je:

„Razumem. Ne brini. Biću dobra devojčica :D“

😀

„Idem da spavam. Laku noć.“

‘Noć.

Neka napetost je ostala da visi u vazduhu nakon razgovora. Njegovo insistiranje na odgovorima ju je uznemirilo. Ranije nije bio takav. Puštao je da stvari ostanu neizrečene ili nedorečene. Kao da je postao nestrpljiviji, ciničniji, pa čak i grublji. A možda je sve vreme bio takav, samo je njoj pokazivao ono lice koje joj je bilo potrebno. Ili mu se nešto desilo za ovih deset godina što ga je promenilo?

Posle kraćeg samomučenja, ipak je nekako zaspala. Uspevala je da ovu lošu naviku svede na minimum i to je mnogo uticalo na kvalitet njenog života.

“Kako je bilo na gostovanju?” – upitala je majka uz jutarnju kafu.

“Super, kao i uvek.”

„Kasno si došla sinoć, nisam te čula.“

„Zadržali su me na zakusci, nisam mogla da odbijem. A posle sam morala da vozim dva sata.“

“Dobro, ja ću posle posla kod Tamare. Pokupićemo Anđu iz škole, pa idemo kod Marte. Hoćeš li s nama?”

Odmahnula je glavom, pomalo odsutno.

„Moram da završim kolumnu, lepo se provedite.“

„Hvala.“

Majka je ustala i počela da se sprema za posao. Tapkala je po kući, brzim koracima jureći iz sobe u kupatilo, iz kupatila u kuhinju, pa na sprat, i tako u krug, sve dok nije zalupila spoljna vrata uz kratko i odsečno: „Ćao!“

“Ćao, ćao” – mrmljala je Iva više za sebe, jer je majka očigledno više nije mogla čuti.

Više nego ikad, prijala joj je samoća. Njen odnos sa majkom se nije mnogo poboljšavao s godinama. Ali isto to vreme ih je obe naučilo da postanu tolerantnije. Iva je postala naizgled prilagođenija i samim tim, razumljivija majci i prihvatljivija. Iva je, s druge strane, sa zrelošću stekla izvesnu pomirljivost sa stvarima na koje ne može da utiče, pa je mogla da se nekako provlači kroz taj odnos, a da ne bude preplavljena.

Pustila je muziku, neki atmosferični post-rok, i bacila se veselo na seckanje povrća za salatu. Paradajz, krastavac, luk, so, ulje, rendani sir. Prosto kao pasulj, njena omiljena kategorija. Sa dozom nostalgije se prisetila vremena koje je provela sa Andrejem na njegovom imanju. Besomučno ga je ispunjavala kreativnim aktivnostima poput spremanja hrane i mućkanja čajeva i lekovitih napitaka i melema. Bilo je to neko davno, magično vreme na samoj ivici sveta. Znala je da je za nju to poglavlje završeno. Čak i da ona i Andrej ponovo budu zajedno, znala je da više ne može da se uklapa u njegov život. Imala je svoj i nije bila spremna da ga se odrekne. Čak ni po cenu da opet izgubi tog čoveka.

Zastala je. Tup bol joj je probio grudi od te pomisli. Njegovo prisustvo je bilo obuzimajuće. Njegovo biće prikivalo je njenu dušu za svoju čudnim magnetizmom. Teško je bilo održavati distancu i kad nije imala nikakav kontakt sa njim, a kamoli sad, kad je svojom voljom opet pokrenula taj točak.

Dok je ispijala svoj omiljeni sok od narandže i listala Instagram, izleteo je Andrejev novi video. Bio je postavljen tek pola sata i već je imao smešno veliki broj lajkova i komentara. Sedeo je na zemlji, ispod vetrenjače koja više nije bila polomljena. Lenjo se okretala na jedva primetnom vetru, stvarajući konstantnu, ali podnošljivu pozadinsku buku. Žablja perspektiva davala je sceni zanimljiv efekat. U prvom planu bila je gitara i njegovi vitki prsti razbacani po zategnutim žicama. Pogled na njegove ruke oblio joj je srce titrajima nežnosti. Bile su to suptilne ruke umetnika, pomalo naružene dugogodišnjim fizičkim radom. Ali baš ta ogrubelost dodavala je sloj njegovoj privlačnosti. Andrej je bio čovek okrenut cilju, spreman na napor i na žrtvu. Volela je tu osobinu kod njega. Voleti joj se učinilo kao prejaka reč za njihov trenutni odnos. Postidela se što joj je uopšte pala na um.

Na snimku, Andrej je, nakon kratkog, šaljivog uvoda, već uveliko svirao. Melodija joj se učinila poznata. Zapevao je. Glas mu je zvučao baš kako ga je pamtila: prigušen, mek, topao. „Ready for the Storm“, naravno, pomislila je. Davno nekad, pevao je tu pesmu samo za nju u magičnoj tami terase, na svom izolovanom imanju. Pesmu o mornaru koji se otiskuje na more iako zna da će ga tamo možda sačekati oluja… Ali on je spreman da se bori i kao da pomalo uživa u tom izazovu.

Da li si ti taj mornar? – pitala je tada.

Da li sam ja ta oluja za koju tvrdiš da si spreman? – pitala se sada.

Izbor pesme svakako nije bio slučajan.

„Divan video. I pesma“, otkucala je posle kraćeg oklevanja na Viberu.

„Hvala :D“

„Gde sad loviš internet? :D“

„Imam velikodušne komšije :D“

„Blago tebi 😊 Kakva je to oluja kod vas? “

„Preteća, ali osvežava :D“

“Au. Brinem se za tebe. “

„Nemoj. Ja sam spreman. :D“

„Haha. OK.“

„A ti?“

„Šta ja?“

„Spremna si?“

„Za oluju? :D“

Nije odgovorio. Pomislila je da ga je uvredilo to što se pravi luda, ali nije imala volje da kopa po tome. Upala bi u mrežu nagađanja, kao što je to ranije činila, a to nije želela. Vreme će već doneti sve odgovore. Otvorila je laptop i počela da piše.