LUDAK I BEZIMENA 3

5. poglavlje

Sledećih nekoliko dana je provela čekajući petak. Pre podne je pisala kolumne, odgovarala na mejlove i nekoliko sati bi provela radeći dodatni online posao. Posle podne je razrađivala ideju za pesmu koju je planirala da recituje, snimi i napravi neku vrstu vizuala da je prati. Predveče je šetala sama, prijala joj je samoća. Nije inicirala komunikaciju sa Andrejem, a ni on se nije oglašavao, osim na instagramu. To je stvaralo čudnu napetost u njenoj glavi. Nije bila sigurna da li su se uopšte dogovorili da se vide ili ne. Da nije sačuvala poruke, posumnjala bi u sopstveno sećanje. A i one su bile nekako dvosmislene. Noću je pisala roman. Rok koji joj je izdavač dao se polako bližio, a ona dugo nije mogla da pronađe inspiraciju. Ali sada je pisala grozničavo, stvaralački nagon joj je potresao celo biće. Pitala se kolika je Andrejeva zasluga za to
U petak predveče je rekla majci da ide na dvodnevno gostovanje, sela u kola i krenula. Setila se da je kolima samo dva puta išla do Andrejevog sela i to taksijem. Nadala se da će pronaći put i da neće morati da zaustavlja ljude usput da pita za pravac. Obukla je dugu,crnu lepršavu suknju na preklop, sa izrezom napred, kratku, crnu polurolku bez rukava, kaiš sa nitnama, martinke. Sveže oprana kosa padala joj je raskošno niz leđa u prirodnim talasima. Odlučila je da ponese što mane stvari. Crnu spavaćicu, jos jednu crnu suknju i crnu bluzu. Crnu ružu za kosu, crne papuče. Crni donji veš, crne čarape. “Koliko crnila!” pomislila je. Kao da ide na sahranu, a ne u ljubavno gnezdo. Ugrizla se za usnu da sakrije smešak. Izraz “ljubavno gnezdo” delovao je tako neprimereno, kao poziv na greh. Iako se možda ništa neće desiti. Nije bila sigurna ni da to želi. Zapravo, nije bila sigurna zašto je uopšte krenula uveče. Valjda je htela da stigne po mraku, da što duže ostane skrivena. Od njega i od drugih. Nije želela da bude izložena.
“Odredište je sa desne strane.” najavio je prijatan ženski glas iz GPS aplikacije. Stala je i ugasila kola. Kukuruzi su zaklanjali kuću, kao i pre deset godina. Nije bila sigurna da li da ostavi kola na putu i peške se uputi puteljkom između kukuruza ili da kolima dođe skroz do kuće. Ako ih ostavi na putu, odaće svoje prisustvo seljanima, a to nije želela. Htela je da ostane skrivena od radoznalih pogleda. S druge strane, ako bi se parkirala ispred kuće, prerano bi najavila svoj dolazak Andreju. Nije znala kako će ponovni susret sa tom kućom delovati na nju. Želela je da postepeno prodire u taj prostor da bi sebi dala vremena da se ponovo privikne na poznate oblike, osećaje i mirise. Ipak joj se druga opcija učinila kao manje zlo. Kad je pogasila svetla, ostala je još malo da sedi u kolima, kao da nešto iščekuje. Sad je jasno videla kuću. Svetlo sa prozora je slabo osvetljavalo terasu. Dvorište je mirno počivalo u senkama. Pošto se Andrej nije pojavljivao, izašla je iz kola. Još sa kapije je čula zvuk klavira kako odjekuje kroz noć- Andrej je svirao, znači verovatno je nije čuo. Laknulo joj je što može još malo da bude sama u tom svetu za koji ju je vezivalo mnoštvo uspomena. Popela se na terasu što je mogla tiše. Iste starinske fotelje kao i pre deset godina. Drveni stočić. Šporet na drva. Iako je deo svega toga već videla na instagramu, uživo je doživljaj bio sasvim drugačiji. Sela je u jednu od fotelja. U njoj je sedela kad ju je prvi put poljubio. Bilo joj je drago što nije promenio ambijent da bi bolje izgledao na instagramu. Kuća je i dale izgledala sasvim obično. Samo su svetla sa prozora treptala magično dok ih je posmatrala iz daljine i nostalgičan zvuk klavira koji je dočekao kao da je dopirao iz nekog drugog sveta. Andrej je verovatno nije više ni očekivao. Bilo je prilično kasno. Tek kad je klavir utihnuo, pomislila je da bi možda trebalo da mu se javi. Čuo se bat koraka i škripa drvenog poda. Okretanje ključa u bravi. Naglo je ustala, ali umesto na ulazna, zakucala je na vrata od terase. Na momenat je sve utihnulo, a onda su se koraci opet približili. Zavesa se naglo rastvorila i kroz staklo je ugledala Andreja. Otvorio je vrata.
“Da li si ti normalna? Koliko vec stojis tu?”
“Desetak minuta.”
“Zašto nisi zvala?”
Slegla je ramenima. Bilo je previše komplikovano za objašnavanje.
“Hajde, uđi.” rekao je,sklonivši se malo u stranu
Ušla je polako i stala nasred sobe. Na trenutak se opet osetila kao ona zbunjena i izgubljena Iva od pre deset godina. Iva koju su noge odvele tamo gde nije bilo nikakvog racionalnog razloga da bude. Iva koja nije znala ni kako da se ponaša ni gde da se dene. Nešto se steglo u njoj. Ona više nije ta Iva! Odlučno je zakoračila prema zelenom kauču i sela. Bila je pozvana u ovaj prostor i imala je pravo da bude tu!
Andrej je ostao da stoji. Delovao je zbunjeno kao i pre deset godina kad ju je zatekao na svojoj terasi. Bio je samo u pamučnom šortsu, očigledno spreman za spavanje. Trudila se da ne gleda direktno u njegov ogoljeni torzo, iako ju je zanimalo da li se i njegovo telo promenilo kao njegova ličnost. Ranije je bio izrazito vitak, sad je očigledno imao nekoliko kilograma više. Nije izgledao deblje, nego prosto krupnije. Ni tad, ni sad nije imao naročito izražene mišiće. Odlasci u teretanu su za njega oduvek bili neželjena veza sa svetom, ali i nepotrebno gubljenje dragocenog vremenana na estetske momente koje je smatrao površnim. Ali videlo se da je čvrst i snažan i naviknut na fizičke izazove.
“Deluješ napeto.” rekla je.
“Nisam te očekivao. Ne ovako kasno. Ali kad razmislim, svaki put kad si dolazila ovamo, dolazila si baš ovako. To si ti. To je tvoj stil. “
“Moj stil?”
“Pa da. Samo se pojaviš. I ja moram da te primim. Šta ću.”
“Pa, pozvao si me.”
“Jesam. Ali bio sam lud što sam pomislio da ćeš doći u normalno vreme i na normalan način. Ali hej, nije to tako ni loše, predvidivo si nepredvidiva.”
“Ali ipak nisi uspeo da predvidiš u kom će pravcu otići ta moja predvidiva nepredvidivost.”
“Nisam. Iskreno, nisam. Deset godina distance mi je otupelo čula. Ali ne brini, neću te izbaciti usred noći.”
“A želiš da me izbaciš?”
“Zavisi.” nasmejao se zagonetno.
“Od čega zavisi?”
“Od darova koje si donela.”
“Darovi? Kakvi darovi? Donela sam samo gomilu crne odeće.” podrgnula se samoj sebi.
“Šta će ti odeća?”
Pogledala ga je prekorno.
“Ne budi bezobrazan. Hajde, jedva čekam da vidim svoju sobu!”
“Svoju sobu?”
Negov ozbiljan ton smesta je ugasio njeno ushićenje.
“Pa…da. Sobu na tavanu. Nekada je bila moja.”
Gledao je u pod neko vreme, a onda je nervozno odmahnuo rukom.
“Možeš da se popneš gore ako želiš, ali ta soba više nije ono što je bila. “
“Kako to misliš?”
“Pretvorio sam je u ostavu. Svakakvog đubreta ima gore. I slepih miševa.”
Zastala je kao gromom pogođena.
“Zašto? To je bila najlepša soba u kući.”
“Da, bila je.”
Nije delovao raspoložen da dalje objašnjava. Uronila je u senke hodnika i krenula prema merdevinama.
“Čekaj, gore je mrak!” doviknuo je i dodao joj baterijsku lampu iz fioke u hodniku. Uzela je lampu, popela se, otvorila poklopac i zavirila u slabo osvetljen prostor. Dočekala ju je gomila dasaka, polomljenog nameštaja i paučine razapete između greda. Nije imala volje da uđe. Ugasila je lampu i spustila se u hodnik. Osećala se razočarano.
“Zašto?” upitala je još jednom, više nekako za sebe.
Slegnuo je ramenima.
“Zašto je to važno? Ionako te nije bilo deset godina, nisi ni planirala da se vratiš. Čemu sad ova drama?”
Da, zaista, zašto se osecala kao da je otrgnuo deo nje? “Postala sam previše sentimentalna.” pomislila je.
Nestao je iza vrata spavaće sobe. Osvetlila je hodnik baterijskom lampom. Nije bilo sobe na tavanu, nije bilo lampe u obliku mašine za meso u na komodi. Srce joj se steglo. U kući više nije bilo ničeg što je imalo veze s njom. Proterao je iz svih ćoškova svo sveta. Znala je da je sama kriva za to i da nema pravo da bude povređena. A ipak je bila. Vratio se sa buljukom čaršafa i prekrivača. Spustio ih je na zeleni krevet u dnevnoj sobi.
“Laku noć.” rekao je zatvarajući vrata.
“Andrej!”
Zastao je i provirio nazad.
“Šta se desilo sa lampom?” upitala je.
“Kakvom lampom?”
“Onom sto ti je Pera napravio od mšine za meso.”
“Ne znam, izgubio sam je negde, verovatno.”
Gledao je u neku neodređenu tačku dok je govorio.
“Izgubio si je? Nije se pokvarila?”
“Ne, radila je normalno.”
“Nestala je ili si je bacio?”
Pogledao je.
“Odakle ti to da sam je bacio? Verovatno je zaturena u nekom ćošku gore na tavanu. Možeš sutra preko dana da je potražiš ako te toliko zanima.”
“Hteo si da uništiš svaku uspomenu na mene, zar ne?”
“Ne, hteo sam da degradiram svaku uspomenu na tebe. Šta sam imao od toga da te držim na pijedestalu? Ostavio sam te na tavanu zajedno sa drugim stvarima koje mi više nisu potrebne i zatvorio sam vrata.”
Bilo joj je smešno to što joj je ova Andrejeva gruba i bezosećajna ispovest delovala skoro romantično.
“Okej.” rekla je. “Idem do kola po stvari.”
Prošla je pored njega i izašla na terasu. Duboko je udahnula noćni vazduh. Siluete kukuruza lagano su se njihale na vetru. Prišla je skroz do prvih redova i nežno dodirnula tamni list. Neprozirna tama između stabljika delovala je zastrašujuće. Ustuknula je i vratila se do kola. Pokupila je kofer, zaključala i vratila se do kuće. Andrej je sedeo na terasi, utonuo u polutamu. Nije bila sigurna šta treba da uradi. Na kraju je spustila kofer i sela pored njega.
“O čemu razmišljaš?” upitala je.
“O nekim vrlo praktičnim pitanjima.” odgovorio je kroz smeh.
“Kakva su to praktična pitanja?”
“Pitanje prevoza, na primer. Ti voziš kola, ja konjsku zapregu. Nismo baš usklađeni.”
“Pa šta sad, voziš i ti, samo nećeš. Ili hoćeš da i ja nabavim zapregu?”
“Ne, naravno. Nešto dugo me muči.”
“Šta?”
“Gledam tvoja kola i sve što vidim si ti kako odlazis i dolazis i opet odlazis. Samo o tome mogu da mislim.”
“A ti bi voleo da budem stalno zarobljena na imanju, pod tvojom kontrolom?”
Opet se nasmejao.
“Nije tako banalno. Odlazila si odavde i bez tih kola.”
Unela mu se u lice.
“Nisam više zbunjena devojčica, i sam si primetio. Više nikad nećeš moći da budeš ceo moj svet, to ti je valjda jasno.”
Uzvratio joj je pogled.
“Jasno mi je. I ne želim da budem ceo tvoj svet. Na taj sam se plamen već opekao.”
Zavalila se u fotelju.
“Kažeš da hoćeš da verujem u nas, a pogledaj šta ti radis! Veruješ li ti u nas?” upitala je.
“Možda mi treba malo reciprociteta, za promenu.”
Osetila je nelagodu. Nije bila sigurna da može da mu pruži to što mu treba.
“Okej, šta želiš da uradim?”
Nije odmah odgovorio.
“Daj mi ruku.” rekao je konačno.
Pružila je ruku. Dlan mu je bio suv i topao. Povukao ju je naglo iz fotelje i smestio je sebi u krilo.
“Šta to radiš?” uzviknula je kroz smeh
“Previše pričamo.” skoro je prošaputao tik pored njenog uveta. Naježila se sve do stopala od dodira njegovog daha. Jednom rukom joj je milovao kosu, drugu je spustio na njenu ogoljenu nogu koja je neplanirano izvirila iz rascepa na suknji. Najprirodnija reakcija za nju u tom položaju bila je da ga jednom rukom obgrli oko vrata, drugu da mu strastveno zarije u kosu i da ga poljubi. Uzvratio je. Ljubili su se kao da nikada nisu ni prestajali da to rade. Kao da ih ne deli deset godina od poslednjeg razmenjenog dodira. Kad su se razdvojili, Iva se osećala tako glupavo srećno da je nervirala samu sebe.
“Eto, sad imas odgovor na pitanje.”
“Kakvo pitanje?”
“Pa pitala si me da li ja verujem u nas.”
“I sta, ovo je odgovor, poljubac rešava sve?” podsmehnula se
“Ne rešava sve, ali um često zamagljuje istinu. Ponekad ga treba isključiti da bismo čuli telo. I dušu.”
“Hm. Tvoje telo možda prosto želi seks, a duša poznato iskustvo koje mu je nekad prijalo.”
“Sad si preterala.”
“Zašto? Kaži mi gde grešim. Ne želiš seks? Ne želiš da veruješ da je naše iskustvo iz prošlosti zapravo zaslužno za ovo što se upravo desilo…”
“Hej! “prekinuo je. “Ne sporim ovo za seks uopste! ” Podigao se iz fotelje i dalje je držeči na rukama. “Ako se tvoje telo slaže, odveo bih te u svoju pećinu. A o duši možemo i sutra da pričamo. “
“Ne, ne! Spusti me! Spusti me! Izletela iz njegovog zagrljaja. “Neću tako! Ne želim tako!”
Odjednom je izgledao iznervirano.
“Okej. Pokušao sam da ti objasnim šta ja osećam i šta hoću, tebi je to smešno. Odlučila si da sve svedeš na seks i nostalgiju. A kad se ja ponašam u skladu sa tom slikom koju mi namećeš, onda si povređena. Nećeš ni tako. Nećeš nikako. Zašto si uopšte došla?”
“Zbog seksa nisam sigurno! Samo o tome misliš!”
Nije mu jasno videla lice zbog mraka, ali osetila je kako se uzdržava da ne pobesni.
“O čemu ti pričaš Nisam nijednom spomenuo seks. Ti si ga spomenula! “
“Da, samo si me na prevaru uvukao u svoje krilo i naterao da te poljubim!”
Počeo je da se smeje histerično.
“Naterao? Eto, sad sam i prevarant i manipulator. Ok, možda i jesam malo. Mada nije izgledalo da ti to smeta.”
“To što moje telo reaguje na tebe ne daje ti za pravo da to iskorištavaš!” jeknula je.
Zaćutao je. Kad je progovorio, delovalo je kao da je povratio mir.
“Ako sam i iskoristio, iskoristio sam jer sam hteo da ti pokažem da reči stvaraju konfuziju i udaljavaju ljude jedne od drugih. I čoveka od njegove suštine. Ja verujem…” Zastao je na trenutak, kao da se koleba “Ja želim da verujem u to da tvoje telo bolje zna šta tvoja duša želi. Bolje od tvog uma koji se neprestano brani od svega i svačega. Ja… Ja trenutno nemam za šta drugo da se uhvatim. Eto. Izvini.”
Gledala ga je nemo nekoliko trenutaka.
“Ok, telo možda zna, ali telo ne može da predvidi posledice.”