4. poglavlje
Andrej se nije javljao već nedelju dana. Nije joj to naročito teško padalo. Iskustvo ju je naučilo da je u takvim, neizvesnim, nedorečenim situacijama najbolje da nastavi sa svojim životom. I to još žešće, još intenzivnije.
Nakon što se vratila sa još jednog gostovanja, izašla je na kafu sa prijateljicom. Emu je poznavala nekoliko godina i bile su veoma bliske. Iva nije imala mnogo prijatelja jer se nije lako zbližavala sa ljudima, uprkos aktivnom društvenom životu. Ali Ema je uspela da joj se približi. Dok su čavrljale o svakakvim temama onako kako su samo one umele, živahno, entuzijastično, duhovito, Iva je naprasno odlučila da joj se poveri.
„Hej, sećaš li se što sam ti pričala da sam jedno leto provela na onom seoskom imanju?“
„Hm, da, sa nekim misterioznim, slatkim, ludim tipom, što juri neke vetrenjače? To samo tebi može da se desi. Rođena si da budeš junakinja nekog sumanutog ljubavnog romana!“
„Ma daj, nemoj da me zezaš!“
„Ali ozbiljna sam. Koja je razlika između njega i gospodina Ročestera, na primer? Jednako izolovan, jednako lud. Svako ima svoje razloge, ali okvir je isti. A ti si tipična Džejn Ejr.“
Iva se nasmejala.
„Nemam ništa zajedničko sa Džejn Ejr. Ona je veoma ozbiljna i samozatajna. „
„Ali i slobodoumna i srčana kad treba. Tu ste slične. A gle, lako bi mogao da prođe i kao Hitklif, gledajući spolja. Nedruželjubiv i lud.“
„Andrej je veoma druželjubiv sa ljudima koje izabere i definitivno nije lud, ni mračan“
„Pa i rekla sam spolja gledajući. Ali njegov duh će te izgleda progoniti i na onom svetu, bu!“ unese joj se u lice drugarica „Zašto ga sad opet spominješ?“
Iva je ćutala nekoliko trenutaka.
„Opet smo u kontaktu…“ izlanu pomalo stidljivo.
„Molim?“
„Bila sam na gostovanju u njegovom gradu i pomislila sam da bi bilo lepo da mu se javim…“
„…da bi bilo lepo da mu se javiš…“ ponovila je Ema za njom. „ Da li si ti normalna? Koliko godina je prošlo? Zašto?“
„Ne znam zašto. Učinilo mi se ispravno.“
„I je l’ se desilo nešto?“
„Na šta misliš?“
„Poljubac, seks…Jeste li opet zajedno?“
„Ništa se nije desilo. Samo se dopisujemo.“
„Samo se dopisujete? Ok, to je relativno bezbedna teritorija. Planirate opet da se vidite?“
„Ne znam.“
„Ne znaš? To nije dobar ynak.“
„Nekako je drugačiji…“
„Pa prošlo je mnogo godina. Naravno da je drugačiji. Niko od nas nije isti. Pitanje je da li ti se još uvek sviđa?“
„Iskreno? Možda čak i više nego pre.“
„Au. To je već znak za uzbunu. A on, šta on kazž?“
„Kaže da sam neodoljiva, ali da mu se više sviđam kad sam spremna.“
„Spremna? Šta to znači?“
„Za njega. Za vezu. Za sve.“
„Aha.“
„Kad sam mu iskreno rekla da ne znam šta hoću od njega, rekao da je da je tako i mislio i više mi se nije javio.“
„Želiš li da ti se javi, Iva?“
Nalaktila se na sto i zarila čelo u šaku.
„Da. Dođavola! Da. Ali kako dođavola mogu da znam da li sam spremna ili ne? Nismo se videli deset godina, nismo iste osobe, zašto požuruje stvari? Vreme će pokazati…“
„Možda on nema vremena, Iva. Možda ne želi da investira u nešto što nema potencijala da uspe. Nisu svi tako nonšalantno nepromišljeni u ljubavi kao ti.“
„Hej, na čijoj si ti strani?“
„Na tvojoj, naravno. Ako nisi spremna, to je to, prihvati da je gotovo.“
„Ali ja…“
„Šta Iva?“
„Ali ja zaista želim to…sve…sa njim. On je potpuno prirodan izbor mog bića na svim nivoima.“
„Pa šta je onda problem?“
„Ja…Ne mogu da podnesem svoja osećanja prema njemu. Eto, to je problem. Previše je tu svega. Naboj, intenzitet, nežnost, strast…Ništa ne mogu da podnesem!“
„Hm, čudno.“
„Osećam se nekako…Izloženo, ogoljeno…Nekako…Neadekvatno. Stidim se.
„Čega se stidiš?“
„Sebe kad sam s njim.“
„Pokušavam da te razumem…Ne ide mi baš najbolje.
Iva je duboko udahnula vazduh.
„Sa njim, ja…Imala sam čudno iskustvo pre neko veče. Nešto kao viziju…“
Ema je podigla obrvu u iščekivanju.
„Videla sam sebe kako sedim na krevetu. Bila sam trudna. I on je bio tu…Ljubio mi je stomak i pričao kojekave nebuloze o ljubavi i sreći. Bilo je tu i jedno dete…“
„Čekaj, čekaj…To si sanjala?“
„Ne. Bila sam u kolima i srce mi je jako lupalo i mozak kao da je upao u stanje nekakvog transa…“
„Iva, šta to govoriš? Jesi li dobro?“
„Dobro sam, ne brini. I pozvala sam to dete da se nasloni na moj stomak i rekla mu da je to u stomaku njegova sestra.“
„I to je to?“
„Da.“
„Aha. Sad mi je jasno“ iscerila se Ema. „ Sirota Iva je shvatila da, uprkos svoj svojoj posebnosti i vanzemljaštvu, zapravo samo želi da se uda i da ima decu i da bude prozaično srećna, baš kao i svi mi, obični smrtnici.“
„Iva nije mogla da se ne nasmeje.
„Kad to tako kažeš delujem kao snob.“
„Ti i jesi snob. I ne možeš da podneseš svoje nesnobovske delove“
’Zaboravljaš da sam već bila udata. I trudna.“
„Da, stvarno. Kako se ovo razlikuje?“
„To tad je bio splet okolnosti, ostala sam trudna…Splet okolnosti i odluka. Sa Andrejem se osećam kao da ništa nije stvar odluke. Ne mogu da se kontrolišem kad je on u pitanju. A ne želim da budem takva osoba.“
„Pa ti si potpuno luda za njim, Iva.“
Naborala je čelo i pogledala prijateljicu sa kiselim osmehom.
„Neće izaći na dobro, zar ne?“
„To ne možeš da znaš. Idi, zovi svog čoveka. I reci mu šta zaista osećaš. Prenesi mu svoje vizije!“ Ema je komično raširila oči dok je ovo izgovarala.
„Ti si luda!“ odgovorila joj je Iva kroz smeh. Ali razgovor ju je naveo na razmišljanje.
“Drugarica mi je rekla da sam nonšalantno nepromišljena u ljubavi. Da li i ti tako misliš?”
Poslala je poruku brzo, da ne bi dozvolila sebi da se predomisli. Andrej je bio online, pitanje je bilo samo da li želi da odgovori.
“Upoznaj me sa drugaricom :D” stigao je podrugljiv odgovor.
Neće pobesneti, odlučila je. Ako je rešio da je zeza I da se igra sa njom, nece mu priuštiti zadovoljstvo da je iznervira.
“Mislila sam da hoćeš mene.”
“Pričala si joj o meni?”
“Da.”
“Šta si joj rekla?”
“Ona zna za nas. I za ono pre deset godina, I za ovo sad.”
“Baš me zanima kako si nazvala “ovo sad” :D”
“Kontakt.”
“Zanimljivo.”
“Nisi mi odgovorio na pitanje.”
“Mislim da si šarmantno nepromišljena u ljubavi.”
“Šta to znači?”
“To znači da si slatka jer se upuštaš bez kalkulisanja. Imaš čistu dusu.”
“Da. Zato me ignoriseš danima. Bolje bih prošla da sam neka gadura.”
“Ne ignorišem te. Dajem ti prostora.”
“Za šta tačno mi daješ prostora, Andrej?”
“Da odlučiš šta želis.”
“Želim da te vidim.”
“To nije dovoljno,”
“Želiš da ti dajem obećanja koja ću možda pogaziti da bi opet imao razlog da me kriviš?”
“Ne želim obećanja. Želim da veruješ u nas.”
Priznala je u sebi da je možda u pravu. Nije umela da veruje. Ni u šta, pa ni u njihov odnos I zajedničku budućnost. Godine su joj donele zrelost, ali ne I veru. Pomislila je na čudnu viziju koju je imala pre dve nedelje I stresla se.
“Kad pogledam duboko u sebe, vidim nas. Problem je u tome što ne znam kako da taj paralelni univerzum uskladim sa ovom dimenzijom u kojoj živimo.”
“Jao, Iva, kako čovek može tebe da ne voli? Prvo me istopiš naromantičnijom izjavom koju mogu da zamislim, a onda me ohladiš kišom potpuno pomerenog intelektualizovanja :D”
“Uzmi ili ostavi.”
“Uzimam, uzimam 😀 ” brzo je odvratio.
“Da li sam ti ikada rekla koliko volim da fletujem sa tobom? :D”
“Pa, ako je to cena koju treba da platim da bi mi za vikend spavala na ramenu, mogu ja da pišem do besvesti :D”
“Je l’ me ti to pozivaš kod sebe u goste? :D”
“Da l’ bi ti došla u kuću nepoznatom čoveku? :D”
“Velika sam devojka :D”
“Ok, onda ću te čekati. Počistiću malo ovaj svoj samački lom :D”
“Haha. Valjda neću promašiti put.”
“Prepoznaćeš kukuruze :D”
Osetila je snažan poriv da mu napiše da ga voli. Uzdržala se, ali uplašilo je to što je to došlo prirodno, kao uobičajen nastavak korespodencije. Osećanja joj nisu bila u skladu sa situacijom I plašila se da se ne izgubi u fantaziji.”
