7. poglavlje
Kad se probudila, sunce je već bilo visoko na nebu. Andreja je zatekla na terasi. Sedeo je zavaljen u fotelji, sa jednom nogom podignutom na njenu ivicu, a drugom skroz opruženom. Nosio je zeleni šorts i običnu, belu majicu. Na trenutak je izgledao kao onaj nekadašnji Andrej, kao da nije prošlo deset godina. Kao da zapravo nikad nije ni otišla odatle, iz te kuće. Osmeh mu je ozario lice kad ju je ugledao. Pružio joj je ruku. Nije je ispuštao ni dok je sedala u fotelju. Izgledao je budalasto srećan. Pitala se kako li ona njemu trenutno izgleda. U mislima se vratila na trenutak buđenja u njegovom krevetu. Sećanje na sve što se dogodilo između njih prethodne noći potpuno ju je paralisalo. Nije znala kako da izađe na kraj sa tom intenzivnom kombinacijom nežnosti i straha koji su je obuzeli. Nije imala snage ni da se pomeri, ni da ustane. Sve što je želela jeste da još dugo ostane u tom grozničavom limbu. Ali susret sa mirnim, čudno blještavim danom i Andrejevim blistavim osmehom polako su počeli da je umiruju. Njegova jednostavna, razigrana radost prenosila se na nju. Odavno ga nije videla takvog. Poslednji dani njihove veze pre mnogo godina bili su mučni. On je bio zbunjen i distanciran, ona je bila u totalnom raspadu. A ovaj novi susret konstantno su trovali njen strah i njegova prigušena gorčina.
“Osećam se kao idiot kad me tako gledaš.” rekla je kroz smeh.
“Da, to mi je i bio cilj. U nasem društvu vlada čudno uverenje da su srećni ljudi idioti. “
“A kako se ti osećaš sad, dok ja tebe gledam?”
“Iskreno? Kao gospodar svemira. Ali onaj tupavi, u obliku džinovskog jajeta, iz Chicken invaders. Jesi li igrala nekad tu igricu? Nisi? Pušta te da ga pržiš svakakvim oružjem sve dok se ne pretvori u jaje na oko.”
“Skroz si uvrnut.”
“Ne. Pečen sam. Stvarno.”
Nije bila u stanju da kontroliše mišiće lica. Sve vreme su se razvlačili u širok osmeh i odavali njeno unutrašnje stanje.
“Idem da nam donesem nesto za jelo.” Poljubio je u kosu i nestao u kuci. I dalje se osecala blesavo.
“Zašto je dan ovako blještav?” upitala se zaklanjajući dlanom oči. Celo dvorište, kukuruzi i brda u daljini bili su posuti tom belom svetlošću. Nebo je delovalo jako nisko i pritiskalo je. Nije mogla da drzi kapke potpuno otvorene.
Ubrzo se pojavio noseći dva tanjira u rukama. Kukuruzni hleb, kuvano jaje, kozji sir, paradajz, krastavac, luk. Sve lepo poređano jedno uz drugo, bez mešanja. I naravno, sve je sam uzgojio i napravio. Prvo se uhvatila za hleb. Zatvorila je oči i dugo po ustima vrtela taj specifičan ukus koji joj se urezao duboko u pamćenje. Ukus Andrejevog hleba. Od istih onih kukuruza sa kojima je volela da pleše u sumrak i kroz koje je bežala od njega. Deset godina nije okusila ništa od kukuruznog brašna. Plašila se da će nostalgija pogoditi u nevreme, dok još nije spremna.
“Nedostajao mi je ovaj ukus.” promrmljala je sneno.
“To je samo hleb. Probaj ovo.”
Uzeo je njenu viljušku, odlomio njome parče sira i prineo njenim ustima.
“Šta dođavola…” pomislila je u panici. “Ne misli valjda da me hrani sad?”
Nije imala srca da odbije. Ali bilo je jako čudno. Nikada pre to nije radio, čak ni na početku njihove veze.
“Mmm, odlican je!” dobacila je preko zalogaja.
Uradio je to još nekoliko puta. Na kraju joj više nije bilo ni toliko čudno.
Posle tog neobičnog iskustva, poželela je da obiđe imanje. Koze, kokoške, vetrogenerator. Najviše se obradovala kad je videla Mrguda, Andrejevog konja.
“Tako mi je drago što te vidim, lepi! ” Milovala je njegovu smeđu glavu sa bezbedne distance. Nije bila sigurna da ce je konj prepoznati. Prošlo je previše vremena. “Tako mi je drago što je još uvek živ!” rekla je okrenuvši se Andreju.”A Džimi? Nisam čula nikakav lavež sinoć, pretpostavljam da je…”
“Da, Džimi je uginuo prošle godine. Ne planiram da uzimam drugog psa.”
“Žao mi je.”
Samo je klimnuo glavom i pogledao u stranu.
” Vidim, popravio si vetrenjaču?”
“Da. Odustao sam od priče sa vodonikom. Proces je previše komplikovan za jednog čoveka. Ne znam zašto sam uopšte mislio da to mogu sam. Popravio sam vetrenjaču, postavio solarne panele, vidiš, tamo, na krov. “
“Aha. Ali kako si ih nabavio, ipak si koristio novac?”
“Morao sam da koristim novac, da, i nije mi bila nimalo laka ta odluka. A i skupo je, Pera mi je dosta pomogao. Ali na duže staze, pomoći će mi da budem još nezavisniji.
Upijala je njegovu pojavu sve vreme dok je govorio. Stajao je uronjen u tu belu svetlost koja se razlivala sa neba. Bio joj je nestvarno lep i privlačan tako zanesen u priču o nečemu prema čemu je osećao toliku strast.
Seli su pod šljivu. Bilo je nekako idilično, kao da su se teleportovali u prošlost. Pitomi ruralni ambijent, njih dvoje, široka krošnja koja je bacala senku. Nedostajala je mozda samo drvena ljuljaška i narodna nošnja. Sve vreme ju je držao za ruku, grlio, ljubio. Nije bio nimalo suzdržan. U jednom trenutku, otkinuo je tratinčicu iz trave i nespretno pokušao da joj je zakači u kosu. To je već bilo previše uvrnuto za nju. Sve je bilo uvrnuto. Previše mirno, previše lepo.
“Šta mu se desilo?” pitala se, uplićući cvet u kosu.
Vratili su se na terasu. Bela svetlost je pulsirala u ritmu njenog srca. Nije ni primetila da joj se uzlupalo.
“Nesto nije u redu. ” pomislila je. “Previse je dobro da bi bilo moguce…”
Njegov intenzivan pogled sa druge strane stola nije doprinosio jasnoći. Bela svetlost je postala preplavljujuća. Ustala je naglo, ali joj se zavrtelo u glavi i zamračilo pred očima. Krajičkom oka videla je senku cveta kako se otkida sa kose i pada paralelno sa njom. Padala je nazad na fotelju, ali usporeno, kao da tone kroz fluid.
“Vrati me na početak, molim te.” nešto je ponavljalo u njoj.
Kome se obraćala? Zvučalo je kao molitva.
“Vrati me na početak, molim te!” i dalje joj je odjekivalo u glavi.
Početak čega? Igrice?
Crnilo se slilo u crnu tačku koja je nestala sama u sebi. I svest se isključila.
Otvorila je oči. Ležala je u mraku spavaće sobe. Poslednje čega se sećala je bila zaslepljujuća bela svetlost. Andrej je ležao usnuo pored nje. Šta se desilo? Zar je moguce da je prespavala ceo dan?
“Vrati me na početak…” odjekivalo je sećanje u njenom umu.
Stresla se od jeze. Na komodi pored kreveta stajao je Andrejev telefon. Oklevajući ga je dohvatila i uključila. Hladna svetlost je obasjala njeno zaprepašteno lice. Pisalo je da je subota, 4:08 AM.
“Nemoguće!” pomislila je.
Jasno se sećala da se tog jutra probudila, da su sedeli na terasi i da je dan bio sunčan i idiličan. Mogla je biti samo subota, noć ili nedelja, gluvo doba. Brzo je minula kroz hodnik i upalila svetlo u dnevnoj sobi. Iz torbice je izvadila svoj telefon. Saturday, 4:09 AM. Vratila se u spavaću sobu i stavila oba telefona jedan pored drugog na krevet. Isti dan, isti datum. Nije bilo greške. Bilo je nemoguće, ali je bilo stvarno. Da li se zaista vratila na početak dana? Kako je to uopšte moguće? Možda sanja? Ne, bila je sigurna da ništa od toga nije bio san. Ali šta je onda bilo? Bacila je pogled na Andreja. Mirno je spavao dok je ona gubila razum. Kao i uvek. Osetila se veoma usamljeno. Opet je osetila preplavljenost. Andrejeva blizina i sećanje na sve što se dogodilo između njih te noći i dalje su izazivali nežnost, nelagodu i strah. Nije mogla da podnese naboj u prostoriji i u sopstvenom telu. Razbijao je. Srce je tupo prenosilo vibracije na grudnu kost. Plima u mozgu se penjala ka temenu. Očajnički je grabila vazduh. Disanje je postajalo sve teže. Soba je pretila da je pritisne i smoždi atmosferom. Zgrabila je telefon i izjurila je u hodnik. U dnevnoj sobi se brzo spakovala. Podigla je kofer visoko. Nije želela da ga probudi. Jutro je tek počelo da sviće. Tragovi svetlosti su se jedva nazirali među brdima. Odnekud su cvrkutale ptice, najavljujući divan letnji dan. Kukuruzi su bili nepomični. Ta nepomičnost je bila čudna. Kao da stotine nevidljivih očiju motre na nu iza tih redova. Samo je pitanje vremena kada će odati njeno bekstvo svom gospodaru. Zatresla je glavom kao da tera dosadnu mušicu.
Ubacila je kofer u gepek i krenula. Ruke kao da nisu bile njene. Vozila je brže nego što je smela. Histeričan ritam pulsa određivao je tempo. Provukla se hitro kroz usnuli grad. Tek kad je izbila na nadvožnjak koji je vodio do autoputa, autopilot u njenoj glavi se isključio i vratila se u stvarnost.Za dlaku je izbegla automobil koji je dolazio iz suprotnog pravca. Prodoran zvuk sirene protresao joj je telo. Preplašena, stala je uz ivicu puta, tek nekoliko metara od naplatne rampe.
“Jebote, šta je ovo? Šta ja ovo radim?”
Odjednom, misao joj je presekla slika. Ptičja perspektiva. Kadar se brzo približavao. Kukuruzi. Andrej je stajao među njima. Videla mu je samo kosu. Gledao je u zemlju. U ruci je držao sekiru. Zadrhtala je trenutak pre nego što je počeo da seče raskošne stabljike sa uzrelim klipovima. Divlje, bez milosti, kao da seče neprijateljske glave. Vrane su prhtale i kreštale prestrašene jezivim pokoljem. Strašila sa gipsanim glavama su padala jedno po jedno.
“Čekaj” pomislila je. “Pa nije bilo gipsanih strašila malopre kad sam prošla kroz kukuruze…”
“Šta se ovde dođavola dešava?”
Zoom out i slika je iščezla iz uma.
“Šta sam to uradila?” jeknula je. Kola su gutala zvuk njenog glasa. Kao da ga nije ni pustila od sebe.
Počela je nekontrolisano da plače. Glasno. Drhtavo.
“Moram da se vratim. Moram da se vratim.” dahtala je izbezumljeno. “Nisam smela. Nisam smela da odem. Nisam smela da odem.”
Okrenula je kola i istim putem se vratila do Andrejeve kuće. Nije dugo bila odsutna. Postojala je šansa da još uvek spava. Nada je bolno titrala u njenim grudima, ali njena uznemirena creva su odavala sasvim drugačiji osećaj. Nešto nije bilo u redu. Nije bilo u redu.
Još sa kapije je videla da sedi na terasi. Nešto teško, nevidljivo je pogodilo u čelo. Noge su joj postale trome. Jedva se dovukla do terase i stala. Nije se usudila da zakorači na stepenice. Neprobojni zid se isprečio između njih. Jasno je osećala njegov sablasni dodir. Nije joj dozvoljavao da mu priđe.
“Andrej, ja…”
Gledao je negde mimo nje. Telo mu je izgledalo ukočeno. Sedeo je u fotelji samo u gaćama, baš onako kako je spavao. Bosonog, razbarušene kose. Naslon fotelje kao da je popuštao pod njegovom težinom.
“Andrej!” pokušala je još jednom da dopre do njega.
Tek tad ju je pogledao. Bez ikakvog izraza. Bez ljutnje. Bez besa. Čak i bez hladnoće.
“Hajde da zavrsimo sa ovim jednom za sva vremena” rekao je konačno.
“Andrej, molim te…Hajde da razgovaramo.”
“Sve smo rekli. Želim ti svu sreću ovog sveta. I da nikada ne osetiš ono što sam ja osećao malopre kad sam se probudio i video da te nema.”
“Ali nije me bilo možda pola sata. Vratila sam se.”
“Prekasno. Deset godina prekasno. Ali gajio sam glupu nadu. Vrlo glupu. “
Obuhvatila je dvorište pogledom unezvereno, kao da nešto očekuje. Neku intervenciju sa strane. Neku višu silu da još jednom preusmeri njenu stvarnost. Ali ništa se nije dešavalo, niko nije dolazio da je spasi. Jedino što je mogla da ona sama da spasi bilo je ono malo dostojanstva što joj je ostalo.
“U redu.”
Uzdigla je glavu prkosno, okrenula se i odmarširala prema kapiji. Ništa nije čula. ništa nije videla. Nije se nijednom osvrnula. Stišala je čak i buku u glavi. Bila je mirna. Glava joj je bila lagana i bistra. Znala je šta to znači. Blokirala je sopstvenu dušu. Uguravala je u mračne tunele mozga kao u atomsko sklonište. Borila se da preživi. Previše je puta prošla kroz to stanje. Prepoznavala ga je u sekundi. Upalila je kola i izasla na put. Tek kad je izašla iz sela, usudila se da stane. Otvorila je prozor i izbacila glavu napolje da udahne vazduh. Slučano je ugledala svoje lice u retrovizoru.
“…da li ste najstrasnije
videli –
lice moje
kada sam
ja
apsolutno spokojan?”
Uvukla je glavu. Zašto joj je baš sad Majakovski pao na pamet i njegova ljubav prema tamo nekoj Mariji koja je naprasno odlučila da se uda? Zar joj nije bila dovoljna njena sopstvena spokojna faca?
Nastavila je da vozi polako i oprezno. Autoput se razlivao u daljini kao gomila plitkih barica. Jutro je bilo lepo. Nebo vedro. Neka razdraganost je poigravala daleko na horizontu. Nešto nematerijalno, potpuno iracionalno. Išla je prema njemu. Osećala se kao da prilazi oku tornada. Čekala je da bude usisana. Dok je uplovljavala u mekoću te čudne aure, telom joj se rasulo duboko osećanje spokoja. Pravog spokoja. Noge su joj uranjale u prijatnu toplinu. Srce je usporilo ritam. Skrenula je ka zaustavnoj traci i okrenula ključ. Glava joj je klonula na naslon sedišta. Andrejevo odbojno lice, poslednje njegovo lice koje je videla, titralo joj je sa unutrašnje strane kapaka.
“Možda bas treba namerno da zapamtim to lice?”pomislila je. Baš to lice!
Bilo je to lice lišeno topline i emocije. Lice koje će konačno moći da zaboravi!
“Bio je tako surov i grub prema tebi, Iva. Tako surov…” Šaputala je samoj sebi iznutra.
Svest je polako trnula. Misao se nastavljala, bez uplitanja njene volje.
“Ali nije važno. Nije važno, Iva to što si ga izgubila…” unutrašnji monolog se nastavljao. “…i to što se opet raspadaš…Ionako si to i zaslužila!”
U magnovenju, Tamarino lice je sevnulo pred njom kao bljesak mune.
“Nisi!” kriknula je Tamara. Podigla je ruku i ošamarila ga je.
Poskočila je u krevetu preneražena. U Andrejevom krevetu. Ponovo. Skoro radosno je proverila datum. Znala je šta će videti. Još jedna subota. Valjda će ovog puta biti manje ukleta. Jutro je već bilo u naponu snage. Andrej nije bio u krevetu. Nije ga bilo ni u kući, ni na terasi. Ovog puta nije bila preplavljena, samo neispavana, iscrpljena, fizički i psihički.
“Treća sreća!” nasmejala se u sebi.
Kad je osetila da je spremna da se suoči sa njim, krenula je da ga potraži. Sa tugom je osmotrila mesto gde je nekad bila Džimijeva kućica. Veselo se obratila kokoškama imitirajući njihov jezik. Verovatno je neku frekvenciju pogodila jer su sve podigle glavu i gledale je zbunjeno. Andreja je zatekla u štali, sa kozama. Nosio je crnu majicu, crni šorts do pola listova, radničke rukavice i gumene čizme. Kosa mu je bila vezana u rep, a pošto nije bila dovoljno dugačka, pramenovi su mu se izvlačili iz gumice i padali mu svuda oko lica. Naravno da je bio najzgodniji muškarac na svetu, čak i tako čupav i izmazan. Bila je smešna sama sebi shvatajući koliko je zapravo zaljubljena. Imala je oči samo za njega. Oduvek je tako bilo. Verovatno će tako i ostati, kakav god ishod zadesio ovu njihovu čudnu romansu.
“Hej!” doviknuo je kad ju je ugledao na vratima.
“Hej, dobro jutro.”
Naslonila se na vrata, prekrstila je ruke na grudima i nastavila da ga posmatra kako radi.
“Htela sam nešto da ti kažem.”
“Jao, znaš da je ta rečenica najgora noćna mora svakog muškarca. Hoćeš da me ubiješ, šta?” odvratio je veselo.
“Ne verujem da će te ovo ubiti.”
“Ok, slušam. Slušam! Tišina tamo!” podviknuo je šaljivo-zapovednim tonom kozi koja je odnekud zameketala. Onda se okrenuo ostalim kozama i sa prstom ispred nosa tiho prosiktao :
“Pst, ćutimo i pažljivo slušamo. Gospođica Iva želi nešto da nam kaže. Sigurno je nešto od velikog značaja, čim je došla čak ovamo da nam to saopšti!”
Ali koze su i dalje meketale sa svih strana i Iva i Andrej su počeli da smeju kao blesavi. Kad su se malo primirili, on je nastavio da čisti, a ona je smišljala kako da počne.
“Andrej, ja…Ovo je baš dobar dan, zar ne? Ni previše mračan, ni previše idiličan. Je l’ da?”
“Aha.”
“Andrej, ja…Ja bih zaista volela da ostanem ovde sa tobom, ali moram danas da se vratim kući, obećala sam majci. Ali doći ću opet, obećavam. Je l’ to ok?”
Oslonio je bradu na dršku od lopate i uputio joj zagonetan pogled.
“Ok?” ponovila je.
“Naravno.” iscerio se.”Pa nisam ni mislio odmah i sad. Ne deluješ kao osoba čiji svet može da stane u jedan kofer.”
“Ma daj, ne zezaj me. Samo sam htela da to objasnim. Ne želim da misliš da sam pobegla od tebe.”
“OK.”
“I…Htela sam da ti kažem da uopšte ne moraš stalno da me izazivaš.”
“Kako to misliš?”
“Pa tako si rekao…Da misliš da moraš stalno da me izazivaš, da ne bih pobegla. Onda kad si mi rekao da želim da budem ukroćena…Kao kobila.”
“A ne, nisam ti rekao da si kao kobila!”
“Nisi, nisi. Rekao si da kobila želi da ostane divlja i slobodna.”
“Pa i ti želis da ostaneš divlja i slobodna.”
“Rekao si da želim da budem uhvaćena.”
“Da. Slobodna i uhvaćena u isto vreme.”
“Nisi tako rekao!”
“Jesam bre.”
“Ama, nisi!”
“Jesam. Nisam. Jesam. Kako god.”
“Skroz si me poremetio sad. Htela sam da kažem da ne moraš stalno da me izazivaš da bih ostala sa tobom, jer…”
“Jer?”
Slegnula je ramenima.
“Znaš već…”
“Znam?”
“Pa znaš, rekla sam ti.”
“Hoću da mi kažeš sad.”
“Zašto baš sad? Zašto je toliko važno da to bude baš sad?”
“Pod jedan, zato što si sama došla da mi to kažeš i hoću da završiš to što si počela. Pod dva, želim da to čujem baš sad zato što nisam ni lep, ni mirisan, a ti nisi u zanosu. Hoću da poverujem da je stvarno. Pod tri…”
“Volim te. Volim te.Volim te. Volim te. Jesi li sad srećan?”
Smejao se. Odjednom je postao veoma raspoložen. NIje delovao toliko dirnut njenom izjavom ljubavi, koliko razgaljen, pokrenut, skoro srećan.
“Zašto me tako gledaš?”
“Zato što si slatka. I smešna. I baš si našla sad da mi to kažeš, dok radim ovde. Prljav sam i ne mogu ni da te zagrlim.”
“Možeš i ti meni da kažeš da me voliš, na primer.”
“Mogu. Volim te. Ti si žena mog života, za vjek i vjekova, amin.”
“Ti si stvarno lud, svaki put ponovo to konstatujem. Ali gle…Moje malo srce kuca “bum, bum” kad vidi tako dobrog čistača štale kao što si ti…Moram ipak malo da te zagrlim!”
“Ne, nemoj prljav sam!” pokušao je da pobegne od nje, ali bezuspešno. ” Čekaj bar da bacim ovu lopatu” dodao je.
