Dar od Boga

1. poglavlje

Priča je posvećena mojoj nastavnici Ljubici koja je verovala u mene i u moj talenat za pevanje i podržavala me, sigurna da ću postići nešto i imati uspešnu karijeru kao solo pevač i biti dobra pijanistkinja, ali život me je doveo na ovo mesto, na kojem pišem i stvaram, i ne prestajem da verujem da ću jednoga dana ostvariti svoje snove i da će neko čuti moj glas, a ako bi trebalo da biram izmedju pisanja i pevanja, onda bih radije odabrala pisanje i prijateljstvo koje sam ovde stekla, jer je ono vrednije od svega… I sve što ljudi rade, ako mogu, neka rade iz ljubavi, a ne iz interesa ili popularnosti, jer je sve to nešto što kratko traje, a ljubav je ta koja je najlepša, i za koju verujem, iako je ovo možda patetično što sam napisala, ali samo za ljubav treba živeti, i samo ljubav i treba da pobedi…

Za moju nastavnicu muzike Ljubicu, i za sve vas koji me podržavate u pisanju…

Jesen je, kao i svake godine, bila hladna i kišovita, sa blatnjavim ulicama i šarenim lišćem koje se lepilo za obuću. Vetra skoro da i nije bilo, jer u Bačkoj nisu jaki vetrovi, ali kiša je dosadila seljacima i ometala ih u poslovima. Sve je stalo. A uskoro će Mitrovdan. Trebalo je spremiti se za slavu. Mirisale su kuće na kolače. I ti mirisi, raznovrsni i prijatni, otvarali su apetit sestrama Perin, i podsetili ih na bezbrižne dane, i roditelje kojih više nije bilo. Izgubili su ih u kratkom periodu, a ubrzo je i brat otišao u inostranstvo i oženio se sa Maležankom, i one su bile prepuštene same sebi. Seljaci su ih sažaljevali ili izbegavali. Njima je to teško palo. Niko ih se nije sećao. Zaboravili su na dobrotu i velikodušnost njihove majke. Kakve je samo kolače mesila! Pomagala svima uoči praznika. Uz to, mogla je i da zapeva i razveseli goste. Bila je vrlo muzikalna, i pevala divno šumadijske pesme u sopranu, iako je bila čistokrvna Vojvođanka. Preci su joj bili prave Lale, ali često su se selili iz mesta u mesto, i tako stigli do Gospođinaca. I njima je u ranom detinjstvu bilo lepo u Gospođincima, ali su se vremena promenila, i one su upoznale svet u drugoj boji. Nisu se radovale praznicima kao ranije, popustile su i u školi, i nameravale da se ispišu iz gimnazije i zaposle. Morale su od nečega da žive. Kako su mogle ići u školu sa iscepanim jaknama i starim cipelama! Ni ovdašnji mladi sveštenik ih nije primećivao na liturgijama, niti se raspitivao za neutešne i zamišljene devojčice koje su patile u tišini i molile se Bogorodici da im usliši molitve i da Božić dočekaju u lepom okruženju. Što ona zamoli sina, to će je On poslušati. Jer su srca ljudska tvrda i okorela, nema u njima ljubavi, saosećanja i milosti. Bog je taj koji nagrađuje i daruje. Njemu su se i nadale. U suprotnom, poslaće ih u sirotište i razdvojiti. Ionako su se mučile, i ne bi podnele da im život zada još jedan udarac. Ako već moraju da se muče, neka se muče zajedno.

~ Nemamo ni za slavski kolač. Nemam od koga da pozajmim pare. Mamina ušteđevina se troši. Nećemo moći još dugo ovako ~ žalila se Kristina svojoj sestri Ani. ~ Umrećemo od gladi.

~ Bogorodica će nam pomoći. Neće zaboraviti na nas. Imaj vere ~ tešila je sestra. Njene reči su je umirile, ali za kratko.

~ Ničemu se više ne nadam. Ponestaje mi snage i vere. Neće ni posao da mi daju. Letos sam ribala patose jednoj gospođi jer ima problema sa kičmom i ne sme da se saginje, i njene ćerke su me dobro platile; pomagala sam tetka Bisi u čišćenju pilića, i šta sam dobila, dve mršave kokoške i jedno pile. Sve živo sam joj sredila. I ti si nešto dobila, služeći na slavi. Uglavnom, seljaci nas ne cene kao ranije. Nemamo oca, pa nemamo ni zaštitu. Nije ovo više život. Ti si i mlađa od mene, i ja ne dam da te svako kinji i omalovažava, a rođena si za pijanistkinju i svetsku karijeru. Maštala sam da ćemo zajedno osnovati bend ili Etno-pevačku grupu. Ali, ta želja, nikad se neće obistiniti. Preti nam glad i nemaština.

~ Ne očajavaj toliko. Jače smo mi nego što izgleda. Izvući ćemo se mi iz svega ovoga. Majka je oduvek verovala u nas. Ne smemo je razočarati. Nastavićemo da se molimo Bogorodici. Ona nikad ne spava. I to su nas učili naši stari.

~ Lako je to reći. A računi se gomilaju.

Dok su razmišljale šta će i kako će da raspolažu sa preostalom ušteđevinom, jedna siva kola stala su pred starom vojvođanskom kućom. ~ Ko li to može biti? ~ uplašila se Kristina, i srce poče da joj preskače. Ustala je sa klimave stolice, razgrnula zavesu i pogledala u pravcu kapije. Sva je drhtala i sestra je stisla za šaku. Stajale su jedna pored druge i nisu se pomakle. Jedna krupna pahulja snega zalutala je sa neba i zalepila se prozor. One nisu u tome videle znak i Božije prisustvo već su mislile samo o ženama koje su žurno prilazile kući. Kako devojke nisu imale čuvara kuće, tako je put bio slobodan za namćoraste žene, koje su čvrsto držale u rukama tašnu i nekakve fascikle. Usput su nešto pričale, zagledale pusto seosko dvorište i mrštile se. Dunje još nisu bile za kompot i slatko. Bio je čitav voćnjak u dvorištu. Iza dvorišta, bilo je drugo dvorište i u njemu dve mršave kokoške koje su kljucale kukuruz. Žene su zakolutale očima, otkinule poslednju ružu iz bašte, i pristupile.

~ Ana, Kristina, jeste li tu? ~ dozivale su ih žene i lupale na vratima.

~ Socijalni radnici! ~ uzviknula je Ana.

~ Nećemo im otvoriti ~ odgovarala je Kristina. ~ Odvešće nas u sirotište. Nikad se više nećemo videti. A ti si mi sve.

~ I ti znaš da ja imam samo tebe ~ Ana je gledala nežno u sestru i zaplakala.

~ Neko im je pisao anonimno da smo same. Pokvareni su ljudi. A znaš ko će to biti? Ona Sosa Momirova. To zlo ne miruje. Ne otvaraj tim ženama, i one će otići.

~ Otići će danas, a sutra će se ponovo vratiti. Moram da se javim. Vidiš kako lupaju. Neće odustati.

Ana je morala da otvori. Čula je samo glas socijalne radnice, a za njom i drugi.

~ Vodimo vas na sigurnije mesto. Nemate staratelja. Ne možete same da živite. Hajde, spakujte se! ~ zapovedala je žena. ~ Uzmite donje rublje i najneophodnije stvari pa da pođemo.

~ Ja neću da idem sa vama ~ usprotivila se Kristina.

~ I nećete ići sa njima ~ čuo se glas iza njih.

~ A vi ste? ~ pitala je čoveka koji se niotkuda pojavio i stao iza njih.

~ Ja sam Anin i Kristinin staratelj ~ obratio se socijalnim radnicama. Bio je to jedan otmen i fin gospodin sa kratkom, prosedom kosom i tamnim očima. Nosio je nov zimski kaput i rusku šubaru na glavi.

~ Nemaju one nikakve staratelje. Tek treba da ih dobiju. Žive u najvećoj bedi. Ne vodite vi tuđu brigu nego se pokupite i idite svojim putem.

~ Dozvolite da se predstavim. Mihajlo Popov, rođeni ujak ovih devojčica.

Žene su se uozbiljile i okrenule prema otmenom gospodinu u sivom kaputu.,Vlasnik čuvene fabrike čokolada u Novom Sadu!’ Dakle, nisu to bile samo bajke nego stvarnost. One zaista imaju bogatog rođaka! I on će ih sad odvesti u svoj zamak i napraviti od njih princeze. Eto, kako neka deca imaju sreće, a druga se zlopate! Uzdah im se otrže iz grudi. Pregledali su dokumenta, a potom predali devojčice sa bisernim i kestenjastim očima u prave ruke.