Propast jedne porodice

1. poglavlje

Noć. Još ga nema. Iskreno, nadam se da neće ni doći. I ne, nisam zla, dosta mi ga je više. Ne dozvoljava mi da odem kući, da vidim i zagrlim svoju decu.

Svaki put kad pokušam da odem odavde, nađe me na pola puta i pretuče. Prestala sam i da se nadam da ću ikad više biti slobodna.

Mrzim ga i želim da umrem. Ili ću umreti ja, ili će to biti on. A kako je krenulo, to ću biti ja. I nije mi žao. Žao mi je samo što neću više zagrliti Vasiliju, Antoniju i Ivanu. Moje devojčice. Bože, molim te, čuvaj ih.

Valerija

Vasilija je ponovo čitala poslednji zapis iz majčinog dnevnika.

Svakog dana je odlazila u sobu svoje majke, pretraživala po stvarima, slikama, dnevnicima i izveštajima.

Želela je da otkrije šta se u stvari desilo te kobne noći kada je ostala bez majke.

Trebala joj je pomoć, nije mogla sama da otkrije istinu. A nije da nije pokušavala. Otac je ubio njenu majku i umesto u zatvoru, završio je na psihijatriji.

To je bolelo sve a pogotovo njih tri. Zato je ona kao najstarija, najviše želela da otkrije istinu, a morala je da pazi i na mlađe sestre.

Najmlađa, Ivana se povukla u sebe i često bežala od kuće. Antonija je psihički skrenula i svake večeri bi lutala do kućice u kojoj je njena majka provela poslednje dane.

O mama, kako bi sve bilo drugačije da si ti tu…