β’ II
β’ II
Oči više ne vide dobro. Naočare nosimo svugde sa sobom i stalno ih gubimo. I stalno ih tražimo. Još nam je samo osjećaj za orijentaciju u svetu novih normi zamučeniji od vida.
Naočare nam i ne pomažu jer ono što pogledom tražimo davno se izgubilo sa vidika.
Horizonti su se suzili i nema više one ravnice mogućnosti da se uradi i oseti nešto novo pred nama. Sada je pred nama uzak prolaz do penzije, a i ona će nam najverovatnije izmaći.
Pipkamo u sumraku svega onoga što nam je nekad bio orijentir i ne snalazimo se više u dobu koje nije naše,ali koje smo (ne)aktivno stvarali.
Odlicno napisano,sa svakim novim poglavljem postaje zanimljivije i dinamicnije.Nestrpljivo ocekujem nastavak.
Nastavak postoji,još samo da ga otkucam i prebacim ovde na platformi. Nadam se da čitaocima nije dosadno moje pisanje jer pisanje ne sme biti dosadno. Niko ne voli da čita dosadne,mlake redove….trudim se da ono što pišem ima živosti u sebi. Hvala na komentaru!