50

ε’ V

ε’ V

A sada nešto o onom pravom srcu koji nema nikakve veze sa svojim dvojnikom iz poezije. Srce je vredni trudbenik koji nikada nije imao vremena za sebe. Tu smo slični i delimo istu sudbinu,samo što su nama krivi mnogi,a srcu je kriva samo jedna osoba – a za osoba sam u ovom slučaju ja.Svako je kriv svom srcu.

Srce je do pedesete već odavno prebacilo normu udarajući u svakom trenutku u ritmu našeg obavljanja kojekakvih dužnosti.

Najgore su prošla srca fizičkih radnika – em su se nakucala za dva života,em o njima niko ne piše pesme. Da li piše neko o otkucajima srca jedne čistačice koja vuče vedro po zgradama bez lifta,ili o srcu jednog rudara koji silazi u jamu? Naravno da ne piše …

Do pedesete je srce već premoreno. I mi smo premoreni . Vene su nam zakrčene holesterolom i osećamo probadanje u grudima.

Izdali smo sebe nepotrebnim zamorom kako bismo udovoljili šefovima i raznim važnim ” šrafovima” na poslu. Izdali smo srce naporom potrebnim da se zaradi za stan,za odeću,masnu hranu i čips. Zajedno sa sopstvenim srcem,izdali smo sami sebe i dopustili da nam prioriteti bez smisla otmu vreme.

U pedesetim srce kuca drugačije. Ono opominje. Ono govori kako nam je ostalo još možda samo deset godina iako statistike kažu da se životnu vek povećao. Srce nam šapće kako statistike ne uvažavaju one izvan procenata sadržanih u njenim brojkama.

U pedesetim srce počinje da kuca za samo sebe. Njegova poruka je jasna : kada ja stanem sve će stati i više neće biti ničeg što ćeš morati da uradiš, pa ti sad vidi…