50

ιε’ XV

STEPENICAMA DO…

Ono što stvarno ubija su stepenice .Kad dođeš do magične pete decenije,kada prevališ pola veka stepenice su te koje ti otkrivaju najveću od svih istina: do sledećih pedeset nećeš stići. Ako ti ne šlajfuje srce dok se penješ stepenicama,onda će te sigurno izdati kolena,ili skočni zglobovi. Stepenice te u pedesetima podsećaju na to koliko si zapravo potrošan ,dok se Vlada upinje iz sve snage da tvoju starost proglasi zakasnelom mladošću uz poruku kako ćeš do penzije rintati još nekih petnaest ili dvadeset godina.

I tako olinjali,istrošeni , sa pedeset ne možemo ni uz stepenice,a da se ne zadišemo,ne zakašljemo,ili ne počnemo da stenjemo od bolova u zglobovima.

Polako počinje da nas mrzi da izlazimo iz svojih stanova – jer većina nas nema svoju kuću,već imamo kokošinjce iznajmljene za paprenu cenu,ili nasleđene od roditelja iz onog vremena koje sada ocrnjuju na sva usta ,a zapravo bilo je to vreme ” dok je još bog hodao zemljom” i niko ko je držao do sebe nije mu se niti molio,niti mu se klanjao jer je živeo od svog rada,imao slobodne subote i nedelje,plaćeni godišnji odmor i kartu do svog sela.

Danas se svi upinju u molitvama jer su bespomoćni i uljuljkuju se u obećanje raja za kukavice ,u nagradu jer su čak i u svojim mislima bili uplašeni da kažu “ne” nepravdi,jer su bili ceo život ovce za šišanje….

Ko god ima pedeset godina i penje se stepenicama svakodnevno ne može verovati u nagrade posle smrti,osim ako mi zbog penjanja srce ne radi dovoljno dobro i ne pumpa krv te mu do mozga ne dopire kiseonik.

Bilo kako bilo,stepenice ne priznaju molitve i dobar su podsetnik na količinu sopstvene (ne)moći.

Stepenicama se može stići svuda ,osim do raja.