50

στ’ VI

στ’ VI

Zajebancije su svedene na minimum.Znamo ko je koliko težak,a naročito kada su u pitanju ljudi sa posla tzv.kolege i nadređeni . Na različitim poslovima smo ostavili trideset godina i postalo nam je jasno šta očekivati od svake njuške koju upoznamo na radnom mestu. Šefove obradimo jednim pogledom jer toliko nam je potrebno da im odredimo cenu i kvalitet. Čim ih pogledamo znamo ” koliko je sati”. U našem pogledu je sadržana suptilna odmah upućena im poruka koja se može prevesti u dve reči : ” nosi se”. Oni su naravno toga svjesni,ali kada vam je pedeset godina nije vam stalo do njihovog mišljenja i to je najbolje od svega. Sa pedeset vam se pruža prilika da budete nezavisni duhom i da se ne plašite za budućnost jer ona vam nikada i nije zakucala na vrata,pa prema tome nema više ni očekivanja.

Sa pedeset smo oslobođeni očekivanja i samo guramo napred. Ništa nas ne čeka,a ni mi nikoga ne čekamo. Ne stidimo se da odjebemo beznačajno,da šutnemo u dupe nepotrebno i oslobodimo se tereta koji smo do tada ropski vukli .

Možda nismo sretni,ali više se ne lažemo,više istinu ne maskiramo lepim željama .

Ne želimo mnogo. Ono što hoćemo je kvalitet. Sa pedeset počinjemo da stavljamo tačke na razne zajebancije jer znamo da nam vreme izmiče iz ruku.

Slava pedesetih je u tome što prestajemo da budemo dobrovoljno budale.

Biti dobrovoljno budala,bez protesta u pedesetim je redak fenomen.

Pedesetogodišnjaci ne pristaju na brnjice.

Pedesetogodišnjaci se dele na sve grupe: na one protiv brnjice i one koji je nikada nisu nosili jer su je drugima provlačili kroz nos .

Ovi prvi su pokretači svog posljednjeg revolucionarnog pokreta ,svog zakasnelog proleća koje ne daju niko da im otme i isplagira za svoje potrebe.

Pedesetogodišnjacima nije mnogo toga ostalo pre početka finala ,zato se mnogi i trude da iz svog života istrebe vaške i ostale krvopije.

Možda na kraju krajeva imati pedeset godina i nije tako loše?