10. poglavlje
Poziv
Telefon je zazvonio kasno, ali Marija je bila budna. Sedela je na prozoru, sa šoljom kamilice u rukama, gledajući svetla donjeg Menhetna. Na ekranu je pisalo: Luka.
Udahnula je duboko i javila se.
„Zdravo.”
„Zdravo, Marija. Izvini ako je kasno, nisam bio siguran…”
„U redu je.” reče tiho.
S druge strane linije zavlada kratak muk, a onda Lukin glas, tih, ali jasan:
„Isplanirao sam put u Srbiju. Avanturu za njih dvoje – priroda, kanjoni, jezera, kampovanje, sve ono što vole. Mislim da bi im se svidelo. Ali… voleo bih da pođeš sa nama.”
Marija ostade tiha.
„Zato te zovem,” nastavi Luka. „zaista bih voleo da ideš sa nama.”
Marija proguta knedlu. „Zvuči… lepo. Neočekivano, ali lepo.”
„Razmisli. Nemoj da odgovoriš sada.”
„U redu. Javiću ti se.”
Sledećeg jutra, dok je sedela u kuhinji Petar je ušao sa kafom u jednoj ruci i novinama u drugoj. Bacio je pogled na nju i upitao:
„Nisi spavala?”
Marija se nasmeši bezvoljno. „Imala sam razgovor.”
„S njim?”
„Mhm.”
Petar spusti sve na sto i sede naspram nje. „Hoćeš da pričaš o tome?”
„Pozvao me je da idem s njima na letovanje. Po Srbiji. On i deca.”
Petar je posmatrao u tišini, zatim rekao:
„I?”
„Ne znam. U meni sve treperi. Nisam sigurna da bih mogla da izdržim… sve to.”
„Zato što ga nisi prebolela, Marija.”
Tišina.
„Možda je upravo to razlog da ideš,” nastavio je Petar. „Da ga pogledaš, ovog Luku od sada, ne onog od pre dvadeset godina. Da proveriš… da li još ima nešto tu ili su samo uspomene koje treba konačno da pustiš.”
Marija je ćutala, ali su joj oči bile vlažne.
„Znaš šta je čudno?” reče posle duže pauze. „Nije me strah od bola. Strah me da možda još uvek… ima nade.”
Petar joj uhvati ruku.
„Neka onda i nada ide s tobom. I deca. I svi tvoji životi. Možda ovo nije putovanje samo za njih – nego i za tebe.”
Povratak
Na beogradskom aerodromu ih je dočekao Luka. Katarina i Nikola su išli napred, a Marija je lagano išla za njima.
Uveče pred polazak na put, svi su prespavali kod Luke, u prostranom, ali hladnom stanu u centru Beograda. Katarina je, dok je prolazila hodnikom s peškirom preko ramena, dobacila Mariji s osmehom:
„Ne primećujem prisustvo nijedne žene ovde. Nigde parfema, četkica, ni čaše sa karminom.”
Marija nije odgovorila, samo je lagano zatvorila vrata za sobom.
Jutro je bilo vedro, planinarski jasno. Ispred crnog SUV vozila, Luka je stavio sunčane naočare i pogledao ih.
„Spremni za avanturu?” pitao je.
Katarina mu je odgovorila kratkim klimanjem, s uzbuđenim osmehom. Nikola je zakopčavao ranac i odmahnuo glavom:
„Samo da ne smestimo kamp pored zmijskog legla.”
Put ih je vodio istočno, ka srcu Homolja. Lazarev kanjon bio je poznat po svojoj surovosti, legendama i divljini.
Na ivici staze čekao ih je Boško, Lukin stari prijatelj, sada vodič i predani ekolog. Pomalo zdepast, sa osmehom koji deluje kao da ga nikada nije napuštao.
„Kanjon nije za svakoga,” rekao je dok je vezivao pertle. „Ali ako imate u sebi trunku divljine – zavolećete ga za ceo život.”
Prvi pogledi na litice i gustu šumu razoružali su Katarinu – bila je očarana. Nikola se držao uz Boška, pažljivo osmatrajući svaku biljku. Marija je hodala korak-dva iza njih, zamišljena, u kargo pantalonama, majici bez rukava, i šarenoj marami vezanoj na glavi.
A Luka… Luka je pokušavao da se fokusira na stazu, na reč Boškovu, na Boškov plan, ali pogled mu je bežao ka njoj.
Marija u prirodi. Marija neopterećena gradom, telefonom, odgovornošću. Marija koja hoda odlučno, a opet meko. Koja se povremeno okrene i, iako ništa ne kaže, njene oči kažu sve – da je tu, da je prisutna, da ih pazi.
I dok su stajali na steni iznad male reke, posmatrajući igru svetla kroz lišće, Luka je znao.
Nije je preboleo.
Nikada.
Zbog nje nije mogao da zavoli nijednu drugu. Zbog nje nije osnovao porodicu. Zbog nje je… radio do iznemoglosti. Da ne misli.
I sada, u tom trenutku, znao je i nešto drugo – da su gresi prošlosti između njih toliki, da ne zna kako da joj priđe.
Ne kao otac njihove dece.
Ne kao bivša ljubav.
Nego kao muškarac koji je i dalje želi. I boji se da to kaže naglas.
Plamen
Veče se spuštalo nad kanjonom lagano, tiho, sa mirisom četinara i zvukom zrikavaca. Vatra je pucketala na proplanku pored šatora, bacajući zlatno-narandžaste senke po licima.
Katarina je sedela prekrštenih nogu na prostirci, držeći čašu s toplim čajem. Nikola je ležao na travi, gledajući u nebo.
„Nisam verovao da će Srbija ovako da me pogodi,” rekao je. „I sve vreme mislim – zašto ovde nikada nismo dolazili ranije?”
„Zato što smo tek sad bili spremni,” rekla je Katarina, a Marija joj je poslala pogled pun razumevanja.
Boško je mešao varjačom čorbu iz kotlića. „Ako vam se ovo dopada – sačekajte Uvac sutra. Nećete želeti da se vratite nazad.”
„Je l’ ima zmija?” pitao je Nikola oprezno.
„Samo ako ih pozoveš lično po imenu,” odgovori Boško, i svi se nasmejaše.
Luka, koji je sedeo tik do vatre, naslonjen na ruksak, pomalo zamišljeno, reče:
„Sećaš li se, Boško, kad si u sred časa biologije ispravio profesorku oko latinskog naziva one trave? Kako se beše zvala?”
„Achillea millefolium – Hajdučka trava,” reče Boško odmah, s ponosom.
„Jeste, ta! Rekao joj je da je omašila rod, a ona ga prvo gledala bledo, pa onda ladno upisala ukor zbog ‘drskosti’. A Boško posle doneo herbarijum i enciklopediju i bacio na katedru. Heroj generacije.”
Katarina i Nikola prasnuše u smeh. Katarina reče: „Znači i ti si Boško,bio od onih što se tuku sa nastavnicima?”
„Da, da tvoj tata je bio onaj što zna kad treba da začepi, a ja nikad.” odgovori Boško
-Ja sam Bole, rođeni diplomata, zato sam i obrlatio profesorku da te ne obori na avgust- reče Luka uz osmeh koji ga je potpuno promenio.
U tom trenutku, Marija ga je pogledala drugačije.
Prvi put nije videla poslovnog čoveka, moćnog muškarca sa ožiljcima prošlosti. Videla je mladića iz nekadašnjih dana. Onog koji ume da se šali, koji ima prijatelje, uspomene i zlatne tragove života koji nije stao kad je ona otišla.
Katarina ga je posmatrala krišom, očima koje su u njemu tražile neku nit sa sobom. Nikola se nasmejao iskreno, kao da ga je nešto otopilo iznutra.
Luka je to primetio. I možda prvi put osetio da ima šansu da bude otac – ne samo biološki, već prisutan, stvarno, svakodnevno.
Marija je sve to gledala ćutke. Sa distancom, ali i sa blagim osmehom.
Deca su se smejala. Vatra je tiho pucketala. I u toj jednostavnosti trenutka, sve je bilo moguće.
