11. poglavlje
Tišina nad liticama
Uvac ih je dočekao veličanstveno – uz serpentine koje su oduzimale dah i duboki mir koji se nije mogao pronaći u nijednom gradu sveta.
Dok su Marija i Katarina ostale sa Boškom na vidikovcu, diveći se pogledu i fotografišući, Luka je tiho pozvao Nikolu da pođe s njim stazom uz greben. Nisu mnogo pričali dok su hodali, ali nije im ni bilo neprijatno. Vetar je nosio miris mahovine i zemlje, a iznad njih povremeno bi preleteo senoviti krug ogromnih krila.
„Vidiš onog gore?” upita Luka, pokazujući ka nebu.
Nikola podiže pogled. Na visini, skoro kao senka, kružio je beloglavi sup.
„Zovu ih čistači prirode,” reče Luka. „Uglavnom se hrane uginulim životinjama. Bez njih – prirodni lanac se raspada. Dugo su bili na ivici istrebljenja.”
„Ali sad ih ima?” pitao je Nikola, sada već zainteresovano.
Luka klimnu. „Ima ih. Ali ne sami od sebe. Postoji grupa nas, volontera, koji pratimo njihova gnezda. Beležimo brojke, zdravstveno stanje, migracije. Ja sam se priključio pre nekoliko godina. Kad… kad sam osetio da moram da se podsetim da nisam samo neko ko gradi firme.”
Nikola ga je pogledao iz profila.
„Znaš,” nastavi Luka, „ponekad pomislim da su ovo ptice koje su preživele sve. Ljudi, beton, nebrigu. I da im nešto dugujemo.”
Tišina se nadvila nad liticama, samo vetar i krik ptica.
Nikola je stajao mirno, gledajući horizont.
„Zvučiš kao neko ko stvarno voli ovo mesto.”
Luka se osmehnuo. „Više nego što misliš.”
Nikola je spustio pogled, pa onda tiho, skoro kao sebi:
„Možda… možda nisam baš toliko različit od tebe.”
Luka ga je pogledao, ali ništa nije rekao. Nije želeo da pokvari momenat. Samo mu je pružio dvogled i pokazao gde da gleda.
Nikola je podigao dvogled, pratio pogled ptice… i po prvi put osetio da gleda svet očima svog oca.
Tišina manastira Lešje
Put prema Rtnju presekao je predlog. Luka, iznenada tih, s blagim osmehom koji je skrivao nešto više, samo je rekao:
– Skrenimo malo. Nije daleko. Vredi.
Niko nije pitao gde. Katarina je u kolima već zadremala uz šum radija, Nikola gledao kroz prozor, a Marija ga je pogledala sa blagim čuđenjem, ali nije prigovorila.
Manastir Lešje dočekao ih je svežinom, mirom i tišinom koja je parala sve što je u njima još brujalo od putovanja. Stari kameni zidovi, bele fasade i prostrana portа okružena zelenilom činili su da sve spoljašnje brige na trenutak utihnu.
Katarina se ubrzo zadržala sa monahinjom u razgovoru o biljkama, Nikola je zastao pored izvora, fotografišući ornamente na kapitelima.
Luka i Marija, gotovo neprimetno, ostadoše sami u tišini crkve, pred oltarom.
Stajali su jedno pored drugog, bez dodira, ali bliži nego ikada.
Mirisi voska, smirne i starog drveta uvijali su im misli.
Marija je zurila u plamen sveće, spuštenih kapaka. Možda je molila. Možda samo ćutala.
Luka je gledao njen profil, tanak vrat, senku marame koja joj je padala niz leđa. Nije znao da li oseća mir ili bol. Možda i jedno i drugo. Možda je to život.
Tada, bez reči i bez da pogleda ka njoj, u sebi je izgovorio:
„Ako mi ikad oprosti. Ako me ikad pusti da joj ponovo priđem. Dovešću je ovde. I venčaćemo se u tišini, pred Bogom, bez publike i buke. Samo mi.”
U tom trenutku, zvono je zazvonilo negde u pozadini – jedno, dugo, starinsko.
Marija se okrenula i tiho krenula ka izlazu. Luka je pošao za njom, lagano, kao da nosi neku novu, neizrečenu nadu u sebi.
Napolju ih je dočekao glas Katarine:
– Mama, jesi znala da ovde prave prirodne tinkture od lekovitog bilja? Pitala sam ih mogu li da volontiram leti.
Marija se nasmešila. Luka je samo pogledao nebo. Bilo je vedro, čisto, gotovo obećavajuće.
Rtanj: Planina koja ne prašta
Rtanj ih je dočekao surovo i moćno – sunce visoko, staza prašnjava i oštra, vetar pun mirisa trave i borovine. Planina je disala svojim sopstvenim ritmom, ne obraćajući pažnju na putnike.
Boško je išao ispred, pokazivao biljke, priče, tragove vukova.
Na sredini uspona, Katarina je zastala. Znoj joj je orošio slepoočnice, ruke su joj zadrhtale. Pogled joj se zamaglio.
Nikola je prvi primetio. „Katarina? Jesi okej?”
Katarina je pokušala da se nasmeje, ali noge joj popustiše. Luka, brže nego što je i sam očekivao, priđe, spusti ranac i sede na zemlju. Bez reči, nežno je privukao Katarinu sebi, naslonio je na grudi kao kad se deca umore, podupirući joj leđa i pridržavajući joj glavu.
„Samo diši,” rekao je tiho.
Nikola je brzo izvadio energetski gel. Katarina je otvorila oči, a Luka joj je podmetnuo ruku da se osloni i da lakše popije.
U tom trenutku – dok je gledao kako mu drhte prsti i kako pokušava da je zaštiti – Luka je osetio kako ga steže u grudima. Ne od straha, već od prekasne nežnosti. Ovo je njegovo dete. I sad, u njegovom naručju, prvi put je to postalo stvarno.
Marija je prišla, sela na zemlju pored njih, nežno dodirnula Luku po nadlaktici.
„Brzo će je proći. Ne brini.”
Luka ju je pogledao – kratko, tiho, sa zahvalnošću.
Nikola je među prstima drobio travku, meri puls sestri i proverava disanje. Bez panike. Već su to radili. Više puta. I sve je bilo pod kontrolom.
Ali Luka je znao – nije pogrešio što ju je prigrlio. Nije pogrešio što ju je držao kao da će mu nestati. U tom trenutku nije bio biznismen, ni bivši, ni povređeni muškarac – bio je otac.
Kad se Katarina oporavila, smeštena u hladu sa flašom vode, pogledala je Luku i tiho rekla:
– Hvala.
Luka se samo nasmejao. „Ništa strašno. Planina ponekad samo proverava da li imaš ljude uz sebe.”
Na vrhu Rtnja, nekoliko sati kasnije, gledali su u magličasti horizont dok je vetar kovitlao kosu i oblake.
Ovog puta – svi su bili deo istog pogleda.
Rastanak
Aerodrom je bio prepun – najave letova nadvikivale su se sa žamorom putnika, a između rečenica visila je tišina, ona neizgovoriva, teža od svakog rastanka.
Kod izlaza za ukrcavanje, Katarina i Nikola stajali su tik uz stakleni zid, čekajući poslednji poziv. Luka se držao u pozadini, s rukama u džepovima, kao da pokušava da upije svaki detalj – obrise njihovih lica, miris kože nakon sunca, smeh koji se još uvek razlivao u njegovom sećanju, pod nebom iznad Rtnja.
Nikola je prišao prvi.
„Hvala ti za sve,” rekao je, glasom tišim nego što je želeo. „Ovo mi je bio najbolji odmor do sada. Nadam se da ćemo uskoro opet.”
Zagrlio ga je čvrsto, bez kolebanja. Luka je zatvorio oči, želeći da zadrži taj osećaj u sebi, kao talisman protiv samoće.
Katarina mu je prišla odmah za bratom. Oči su joj sjajile, ali osmeh je bio razigran, dečji.
„Zovi me što češće, tata. Molim te.”
Zagrljaj između njih bio je dug i tih, pun svega onoga što se godinama taložilo, neizrečeno. Luka ju je nežno privio uz sebe, ljuljajući je kao da je mala, a onda je pogledao pravo u oči.
„Hoću,” prošaptao je. „Obećavam.”
Deca su se zatim izgubila među ljudima – gužva ih je progutala, kao reka koja odnosi i vraća.
Marija je ostala. Gledala je za njima, s rukama opuštenim uz telo. U njenom pogledu bilo je nečega što je nosilo tugu, i ponos, i umor – ali i ono što je Luka jedva smeo da prizna: nadu.
Prišao joj je. Bez reči. Samo je stao uz nju.
Ona se okrenula i njihov se pogled sreo.
U tom trenutku, među svim tim strancima, oglasima, koracima i žurbom, Luka je pružio ruke i privukao je k sebi. Zagrljaj nije bio snažan, nije bio strastan – bio je pitom, oprezan, kao pitanje bez reči.
Marija nije uzmakla.
Luka je spustio usne tik uz njeno uvo i prošaptao:
„Hvala ti. Za njih. Za sve. I što si mi ih vratila.”
Marija mu je dlanom dodirnula grudi, ostala tako nekoliko sekundi, a zatim se tiho povukla, uzela torbu i krenula ka kapiji.
Luka je ostao da stoji. Nije se pomerio.
Gledao je kako odlaze.
Oni nisu više bili deca. Nisu više bili ni neprijatelji. Nisu ni stranci.
Možda, samo možda… sada su bili porodica u nastajanju.
