3. poglavlje
Sejanje zla
U podrumu kuće Stevićevih, među starim nameštajem i kartonskim kutijama sa porodičnim uspomenama koje niko više nije otvarao, Ivana je sedela ispred laptopa s bežičnim slušalicama na ušima. U sobi je mirisalo na vlagu i zavist.
Na ekranu – Petrov i Marijin razgovor iz bašte. Ona se smeje. On je gleda s nežnošću. Iz drugog ugla, snimljenog potajno, to nije delovalo prijateljski.
Ivana je pažljivo birala isečke.
„Dete će imati sreće ako bude imalo tvoj glas”
„Luka je tako zauzet da nema vremena da posumnja…”
„Biće sve dobro samo da se Luka i ja venčamo …”
Ivana je slagala isečene rečenice u uverljivu priču o prevari i manipulaciji.Zvučalo je… dovoljno.
„Ako ovo ne probuši njihov ružičasti balon, ništa neće,” rekla je, više sebi nego majci koja je stajala iza nje, stiskajući prekrštene ruke.
„Učini da zvuči kao ispovest,” rekla je Milena hladno. „Kao priznanje koje nijedna žena ne bi mogla da objasni.”
„Već radim na tome.”
Luka je u to vreme sedeo u porodičnoj kancelariji, pretrpanoj fasciklama i ugovorima, pokušavajući da se fokusira na izveštaje. Nije išlo. Misli su mu bežale. Na Mariju. Na dete. Na to da mu dani prolaze u obavezama, a noći u tišini.
Nije znao ni kada je prestao da oseća radost zbog onog što je ispravno. Samo umor. I osećaj da život koji vodi više nije njegov.Bilo mu je teško ali nije imao s kim to da podeli.
Telefon je zazujao. Poruka od Ivane.
„Pogledaj. Mislim da zaslužuješ da znaš.”
U prilogu – video fajl.
Sve je laž
U kuhinji, Marija je kuvala čaj kad je Luka ušao, ne rekavši ni „zdravo”. Samo je stajao kraj stola i gledao je kao stranca.
„Šta se desilo?” upitala je.
„Da li me voliš?” pitao je, bez uvoda.
„Šta?” zbunila se.
„Da li me voliš, Marija?”
„Naravno da te volim. Zašto…”
„I da li si ti sigurna da sam ja otac tog deteta?”
U tom trenutku, tišina je eksplodirala između njih.
„Kako možeš to da pitaš?” šapnula je.
„Odgovori mi.”
„Da! Ti si otac! Ti si jedini čovek kog sam ikad dotakla.”
Luka je iz džepa izvukao telefon i pustio deo snimka. Petrov glas, Marijin smeh, krupno izvučen kadar.
„Zvučiš kao neko ko se zaljubio.”
Marija je zanemela. Ruke su joj podrhtavale.
„To je izvučeno iz konteksta! To nije… Petar i ja… mi nismo… Luka, molim te, to je laž.”
Ali Luka je već ustuknuo. Njegov pogled više nije bio njen.
„Laž?” Luka je gledao u nju kao da je nikada nije poznavao. „Pa naravno. Sve je u tebi laž. Čak si i ljubav uspela da pretvoriš u laž.”
Zastao je na vratima, a zatim se okrenuo još jednom, tihim glasom, ali s notom konačnosti u tonu:
„Mislim da ne želim da te vidim nikada više u životu.”
I otišao je.
Marija je stajala nekoliko trenutaka ukočena, kao da još nije poverovala da je to kraj, a onda je bez suza, s čudnom jasnoćom, krenula hodnikom. Znala je ko je to uradio i znala je da za nju i njeno dete ovde nema budućnosti. Ma koliko se ona i Luka voleli, jer nije sumnjala u njegovu ljubav, nisu bili dovoljno jaki da se izbore za nju. Tog momenta je mala nezrela Marija umrla i rodila se jedna nova, prepuštena sama sebi i svojoj snazi. Sad je tačno znala gde treba da ide.
Našla je Petra u potkrovlju, u njegovoj sobi pored alata i starih kalendara. Spuštao je kofer na krevet, pored složenih košulja.
„Petre…” rekla je tiho.
Okrenuo se, pogled mu je bio pun tuge i nemoći.
„Dobio sam otkaz. Idem večeras kod sestre u Beograd,” rekao je bez gorčine, kao neko ko više nije iznenađen kad ga svet odbacuje. „Ako ti zatreba nešto…”
Marija je zastala. Pogledala ga pravo u oči.
„Treba mi,” rekla je. „Pomozi mi da odem odavde.”
Petar je ćutao sekund-dva, pa klimnuo.
„U redu. Idemo.”
Noć je mirisala na spaljeni kraj avgusta. Beograd je bio daleko, ali odluka – bliža nego ikada. Petar je sačekao Mariju ispod drvoreda iza kuće, na mestu gde je nekada sedeo s knjigom o biljkama. Sada, umesto latinskih naziva i baštenskih planova, u rukama je držao dve autobuske karte i jednu staru, izlizanu torbu.
Marija je došla u haljini koja je nekada pripadala Lukinoj baki. Nije imala ništa svoje, osim bele marame i srebrnog lančića koji joj je Vera, njena majka, dala tiho – bez reči, kad ju je Pavle izbacivao.
„Spremna?” upitao je Petar.
Marija je klimnula, bez glasa.
Nisu se osvrtali dok su išli ka glavnoj kapiji. Svetla u kući su bila pogašena. Samo jedna senka pomerila se iza zavesa – Ivana. Nije ih zaustavila. Nije morala. Njena misija bila je ispunjena, ali osećaj trijumfa nije bio onako sladak kao što je očekivala.
Na stanici su sedeli na drvenoj klupi, okruženi tišinom i umorom.
Petar je pružio termos s čajem. „Neće ti pomoći mnogo, ali je bar topao.”
„Toplije od svega što sam imala u poslednje vreme,” rekla je i zahvalno uzela gutljaj.
Pored nje, stomak je tiho postajao vidljiviji. Nije to više bilo samo tajno obećanje – to je bio život koji raste uprkos svemu.
Nagnula se lagano prema njemu. „Petre… šta ako ne uspem? Šta ako ovo dete zaslužuje nešto više?”
„Zaslužuje tebe. A ti zaslužuješ život bez krivice.”
U Beogradu ih je dočekala Petrova sestra, Zorica – tiha žena srednjih godina koja ih je primila bez pitanja. Njena garsonjera bila je mala, ali čista, s belim čaršavima i mirisom deterdženta.
Prve noći, Marija je zaspala na kauču držeći dlan na stomaku, dok je Petar sedeo pored otvorenog prozora, gledajući svetla grada. Nikada nije imao manje – a nikada nije imao više da sačuva.
Dva meseca kasnije, let na liniji Beograd–Njujork bio je pun. Petar i Marija sedeli su jedno pored drugog. Ispred njih – novi kontinent, nova pravila, nova šansa.
„Da li ti je žao?” pitala ga je.
Petar je pogledao u nju, tiho.
„Ne. Ja sam izgubio samo posao. Ali sam dobio tebe, više sestru nego da mi je majka rodila. Osećam da ćemo uspeti ti i ja. Da ćemo napraviti nešto veliko od naših života”
Marija je zatvorila oči.
Nije znala šta je čeka. Ali znala je šta ostavlja – i to je bilo dovoljno.
