6. poglavlje
Osveta prošlosti
Beograd je uveče imao neku drugu boju – težu, sporiju, umornu. Luka je vozio bez cilja kroz ulice koje su bile iste kao pre dvadeset godina, ali se činilo da u njima više nije bilo ničeg njegovog.
– Ko sam ja!?- pitao se- Nijednom da se zapitam! Nijednom da pokušam da proverim!? Nikola me mrzi, s pravom. Katarina me secira kao stranca, a ona lepša nego ikad, mirna, tiha, nijednu mi reč nije uputila. Ostao sam statista u remek delu njenog života, donor sperme i ništa više!-
Ušao je u kuću tiho, bez najave. Svetla u salonu su gorela. Milena je sedela uz lampu, čitala novine. Ivana je došla iz kuhinje s čašom vina.
„Nisam znala da dolaziš danas,” rekla je sestra veselo.
Luka je skinuo sako i ostao da stoji.
„Pre tri nedelje sam uradio DNK test sa Marijinom ćerkom.Test je gotov.Rezultati su stigli”
Ivana i Milena se ukipile. Niko ništa nije rekao.
„I?” pitala je majka.
„I – jesu moji. Oboje. Rodila je blizance. Nikola i Katarina su moja deca.”
Ivana je stisla čašu koja je pukla i staklo se rasulo po podu. Milena je tiho spustila novine.
„Znači, sad znaš,” rekla je Milena.
„Znao sam i onda,” odgovorio je tiho. „U dnu duše. Samo sam nisam hteo da verujem da bi mi rođena majka i sestra to uradile!”
Ivana je sela. Pogled joj je bežao., suze se slivale niz lice
„Ivana?” pitao je. „Je li sad vreme da mi kažeš istinu?”
Tišina je trajala duže nego što je iko hteo da podnese.
„Ja…” počela je Ivana, glasom koji je pucao, „ja sam montirala razgovore. Snimala sam ih krišom. Seckala, menjala redosled rečenica. Dodavala zvuke. Bila sam besna. Povređena. Mislila sam da te štitim…”
Milena je prekrstila ruke i ledenim glasom rekla. „I jesi ga štitila. Marija nikada nije bila dostojna njega. Njih dvoje su bili premladi. Bez plana. On je imao budućnost, ona… samo stomačić i potrebu da mu se obesi na vrat.”
Luka je ustao. „Zaštitile ste me? Od čega, majko? Od ljubavi? Da budem otac svojoj deci!?”
Ivana je briznula u plač.
„Šta je tu ispalo dobro,mama?” jecala je. „Luka– neoženjen, sam, nesrećan… A dvoje nevine dece raslo je bez njega. I sada su stranci. Tvoja krv, a stranci! Nikada nisu imali priliku da budu porodica. Da znaju kakav je. Da daju šansu ocu da ih voli .”
Milena je tiho ustala i rekla:” Za to je kriva Marija i onaj baštovan. Oni su ti uskratili decu , a ne mi!”
Ivana zarida:”Kako možeš!? Kako možeš da budeš tako okrutna, a znaš da smo ih nas dve razdvojile. Kako možeš da budeš tako mirna i ledena, dok ja poslednjih dvdeset godina jedem sebe svaki dan zbog greha koji sam počinila!!?
„Izabrala si mržnju, majko. I meni si je uvalila kao nasledstvo.”- reče Luka- “Sutra ću se iseliti iz kuće, vas dve možete nastaviti po starom, ali bez mene. Ne pokušavajte da stupite u kontakt samnom, poštedite se tog poniženja.”
-“Luka, brate, molim te- jecala je Ivana, ali se Luka nije ni okrenuo.
Te noći, Luka je sedeo za starim radnim stolom i otvorio fioku iz koje godinama ništa nije vadio. Unutra – stara fotografija sa Marijom, iz dana kad je tajno pratio njenu šetnju pored reke i uhvatio je kako se smeje, ne znajući da je gleda.
Napisao joj pismo. Ne da bi ga poslao – već da bi ga konačno iz sebe izbacio.
Draga Marija,
Možda je prekasno. Možda je smešno da sad pišem. Ali moraš znati: jedini put kada sam bio čovek je bio kad sam bio tvoj. I nisam znao kako da to sačuvam.
Ako mi ne oprostiš – razumeću.
Ako me nikada više ne pogledaš – zaslužio sam.
Ali ako deca jednog dana pitaju – neka znaju da nisu bili greška. Nego ono najbolje što sam ikada stvorio, iako nisam umeo da ostanem.
Zatvorio je pismo. Nije ga potpisao.
Sve ono što nas gradi
U Vrdniku, Marija je sedela na terasi. Petar je u kuhinji spremao čaj. Nikola i Katarina su bili u Novom Sadu.
Na njenom laptopu – poruka iz Amerike: nova naslovna strana, novi broj „Fleur”-a, novi izazov.
I pored nje – tišina. Nije bila prazna. Bila je čista.
Luka….njena prva ljubav, otac njene dece…
Nije znala šta je očekivala, ali nije očekivala njega – ne tog muškarca, tihog, sivog, zatvorenog kao olovni sef. Bio je uspešan, siguran, stamen. Sve ono što je mogao postati. Sve ono što je nekada nosio kao obećanje.
Ali više nije bio onaj nežni mladić s rukama koje su drhtale kad je prvi put dotakao njen stomak. Više nije bilo onog pogleda punog straha i ponosa u isto vreme. Više nije bilo ni pitanja – samo sud.
Znala je da je tada pokušao da postupi časno. Prihvatio je, ustao protiv porodice, ali je isto tako znala i to: čim su počeli problemi, čim je teret obaveza nadjačao zaljubljenost, u njemu je počelo da puca ono što ih je držalo zajedno. Nisu ga slomile okolnosti – slomilo ga je nepoverenje.
I možda… možda mu je sve to došlo kao dobar izgovor. Kao izlaz iz situacije u kojoj se nikada nije sasvim video.
Njoj taj luksuz nije bio dat.
Ona nije mogla da ode. Niti da sumnja. Morala je da preživi. Da rodi. Da izdrži. Da izgradi – od ničega.
I jeste.
Videla je šok na njegovom licu kada je DNK test pročitan. Iskren. Bolan. Možda i više nego što je očekivala. A opet… nije osetila olakšanje.
Jeste se izvinio. Pred svima. Glas mu je drhtao taman toliko da deluje ljudski, ali Marija je osećala – da to izvinjenje nije bilo njoj upućeno. Ne srcem. Više kao ispunjavanje dogovora sa Katarinom. Kao gest prema deci. Ona je tu bila sporedni faktor. Glava u tuđoj biografiji.
I to je bilo u redu.
Zato je i znala – treba da ode.
Sve ono zbog čega je došla, sad je bilo gotovo. Istina je izrečena. Greške su priznate, makar delimično. Više ništa nije čekala. Katarina i Nikola su imali svoj svet. Luka… Luka je imao ono što je tražio – dokaz i prazninu koju više nije mogla da ispuni.
U Srbiji je nije zadržavalo ništa, ni nju ni Petra. Zorica, Petrova sestra, preminula je još pre deset godina. U toj zemlji, sve što je moglo da boli – već je zabolelo.
I sada, dok je gledala kapljice kako klize niz prozor, Marija je samo pomislila:
Pobeda je nekad samo sposobnost da odeš… bez da ti srce ostane tamo gde više ne pripada.
Ujutru je razgovarala sa decom, a potom im svima rezervisala karte za povratni let.
