5. poglavlje
Testament
Luka je, za to vreme, diplomirao na Oxfordu, magistrirao u Londonu i pokrenuo biotehnološku firmu u Srbiji. Njegova kompanija je rasla, brojala milione. Bio je čovek koga su svi poštovali. Osim njega samog, u retkim trenucima kad ostane sam.
Nikada se nije oženio. Nikada nije ni pokušao da je pronađe.
Možda zato što je mislio da zna istinu.
A možda zato što je, u dubini duše, znao da je izgubio nešto što se ne može vratiti nazad.
A, onda je jednog dana dobio poziv za čitanje testamenta gdje Vere Belović…
Avgust u Beogradu bio je vreo i prašnjav. Marija je stajala ispred advokatske kancelarije u Nemanjinoj ulici, sa tamnim naočarima, visokim potpeticama u besprekornoj haljini boje lavande. Iza nje su hodali Nikola i Katarina – visoki, vitki, sigurni u sebe. I Petar, stariji, sa sedim pramenovima u bradi i tihim pogledom koji je sve posmatrao bez komentara.
U Srbiju se nije vraćala dvadeset godina. Sada je došla jer je stiglo zvanično pismo:
Vera Belović je preminula. Testament će biti pročitan pred zakonskim naslednicima.
Sedeli su u klimatizovanoj prostoriji s debelim zavesama i kožnim stolicama. Pred njima – bele fascikle, advokat i… Luka.
Ušao je poslednji.
Njegova kosa bila je proseda, ali uredna, pogled hladan i oštar. Odelo skupo, miris poznat. Marija mu je uzvratila pogled, otvoren i samouveren. Nikakvo drhtanje, samo mir. Katarina je to odmah primetila.
Nikola se samo ukočio. Nije znao da li ga mrzi ili ga samo iritira njegovo prisustvo..
Gospođa Vera Belović,” počeo je advokat, „ostavila je testament napisan u prisustvu dva svedoka. Najvažniji deo odnosi se na posed u Vrdniku, koji ostavlja svom unuku, Nikoli Beloviću i kuću i okućnicu takođe u Vrdniku koju ostavlja svojoj unuki Katarini Belović”
„Što se tiče Nikole Belovića posed od 2 hektara nasleđuje pod sledećim uslovom,” nastavio je advokat. „Pre nego što pomenuto imanje može biti prodato, drugim zainteresovanim licima mora se obaviti uporedna DNK analiza između Nikole Belovića i gospodina Luke Stevića. Bez obzira na rezultat analize, tek nakon toga Nikola može slobodno da raspolaže imanjem – uključujući mogućnost prodaje bilo kome.Ukoliko se prodaja dogovori direktno sa gospodinom Lukom Stevićem DNK analiza nije neophodna”
U prostoriji je nastao muk.
Luka je prvi prekinuo tišinu. „Zemlja u Vrdniku ima stratešku vrednost za jedan od mojih razvojnih projekata. Ukoliko Nikola bude želeo da je proda, spreman sam da platim duplo od procenjene vrednosti.”
Nikola ga je pogledao prezrivo, s izrazom koji je nosio godine potisnutog besa.
„Nisam zainteresovan ni za kakvu interakciju, niti komunikaciju s Vama,” rekao je hladno. „Zahvalan sam što ste donirali spermu za moje začeće, ali tu sva naša veza i prestaje.”
Marija ga je uhvatila za ruku i pogledala prekorno, ali nije stigla da kaže ništa – jer ih je sve prekinuo Katarinin vedri glas:
„Ako nema zakonskih prepreka, i ako gospodin Stević prihvata, ja ću rado uraditi DNK test.”
Svi su je pogledali. Njen glas je bio blag, ali siguran.
„Pod jednim uslovom,” dodala je i okrenula se ka Luki. „Ako rezultati pokažu da ste vi naš biološki otac… izvinićete se mojoj majci. Pred svima.”
Luka ju je gledao bez reči nekoliko sekundi. Zatim je klimnuo.
„Dogovoreno.”
„Onda,” nastavila je Katarina, okrećući se ka advokatu, „molim Vas da potvrdite pravno, može li se ovakav test sprovesti u moje ime kao Nikoline sestre bliznakinje?”
Advokat je klimnuo glavom potvrdno. „U ovakvim slučajevima, ako se urade dve nezavisne analize i rezultati se poklope, sud ih najčešće priznaje kao relevantne.”
Katarina je preuzela inicijativu:
„Ja ću pronaći jednu laboratoriju. Zamolila bih gospodina Stevića da izabere drugu. I takođe – da Vi kao neutralna strana predložite treću, rezervnu. Ako se dve poklope, svi ćemo ih smatrati validnim. Slažemo li se?”
Svi su klimnuli.
Marija je samo ćutala. Prvi put nakon dvadeset godina, istina je dolazila po svoje. I nije je više bilo strah.
Ispod kože prošlosti
Luka je sedeo u tišini svoje radne sobe, pod prigušenim svetlom stone lampe. U rukama je držao fasciklu s testamentom Vere Belović, ali više nije gledao u tekst. Gledao je kroz prozor, u tamu koja je pokrivala dvorište kao pokrivač tišine.
Slika Marije nije mu izlazila iz glave.
To nije bila ona devojka koju je voleo.
Ne – ta žena danas… bila je nešto sasvim drugo.
Elegantna. Samouverena. Skupa. Svaka crta njenog lica bila je precizna, kao da su godine oblikovale i um i telo s takvom doslednošću da ni bol nije ostavio bore. Odevena u tanku svilu i diskretne minđuše koje nisu vikale bogatstvo – samo su ga pokazivale – delovala je kao neko ko više nikada nikome ne mora da se pravda.
I to ga je bolelo više nego što je hteo da prizna.
Da li ga je ikada volela?
Ili je sve bila igra? Plan?
Koliko ga još uvek boli ta izdaja – izdaja koja je možda i bila laž, montirana, podmetnuta – ali koju je prigrlio kao istinu jer je bilo lakše nositi bes nego sumnju?
U njoj sada nije bilo ni traga one nesnađene, ranjive devojke. Samo žena koju svet više ne može da polomi.
I deca…
Katarina.
Nije mogao da ne primeti način na koji se javila, njen glas, mirno izgovoren predlog, spreman, promišljen, odlučan.
Podsetila ga je… na sebe.
I to ga je uplašilo. Ne zbog mogućnosti da su njegova deca. Već zbog mogućnosti da je prokockao priliku da ih gleda kako rastu, da bude deo onoga što je najbolje u njima.
Ali sve to ne znači da je oprostio.
Ne još.
Krv može biti ista. Ali izdaja – ona se ne zaboravlja lako.
DNK test nije mu bio potreban da bi znao.
Bio mu je potreban da bi dokazao. Da bi potvrdio sve ove godine gorčine. Da bi – u trenutku istine – mogao da kaže: “Znao sam. I opet niste vredni mog poverenja.”
Jer ako se ispostavi da je otac… ponosno će stajati. I reći će ono što svet želi da čuje.
Ali u sebi… možda će i dalje verovati da je ona izdala njigovu ljubav u Petrovom zagrljaju.
Ili će možda, prvi put posle mnogo godina, priznati – da je najviše izdao samog sebe.
Imena u krvi
Dani do testiranja prošli su u iščekivanju koje niko nije želeo da prizna. Katarina je odabrala kliniku u Zagrebu dok je Luka poslao uzorak u renomiranu beogradsku laboratoriju. Advokat je, kao treća strana, predložio državnu ustanovu za referentnu analizu. Uzorci su obezbeđeni, overeni, poslati – i svet je na trenutak zadržao dah.
Marija nije spavala. Nije ni Petar. On je, više nego ikada ranije, ćutao. Njegova tišina nije bila kazna, već štit. Oboje su znali da se ništa ne može promeniti u prošlosti – ali da istina, jednom kad se izgovori, više ne može da se vrati u tišinu.
Pet dana kasnije, poziv iz advokatske kancelarije zatekao ih je u bašti porodične kuće u Vrdniku, gde su boravili dok traje postupak. Marija je sedela na ljuljašci, Katarina je podrezivala lavandu.
„Stigli su rezultati,” rekla je Katarina jednostavno.
Marija se ukočila. Pogledala je ćerku, ali joj ništa nije rekla. Samo je ustala i krenula ka kući.
U sali kancelarije, ponovo su bili svi – Luka, u odelu boje pepela, s tamnim podočnjacima i pogledom koji više nije odavao sigurnost; Nikola, sa sklopljenim rukama i pogledom koji nije spuštao ni pred kim; Katarina, dostojanstvena i sabrana.
Marija je poslednja ušla.
Nosila je jednostavnu belu košulju i crne pantalone. Bez nakita. Bez šminke. Bez štita.
Advokat je otvorio koverte, jednu po jednu. Pogledao je papire, a zatim podigao glavu.
„Sva tri rezultata potvrđuju da uzorci gospodina Luke Stevića i gospodjice Katarine Belović. pokazuju 98,8 % poklapanja, što odgovara rodbinskoj povezanosti prvog reda tj rodbinskoj liniji otac- ćerka ili rodbinska linija brat-sestra. S obzirom na date okolnosti možemo sa sigurnošću potvrditi da je gospodin Luka Stević biološki otac gospodjice Katarine Belović”
U prostoriji je vladala potpuna tišina. Niko nije uzdahnuo. Niko nije pomerio stolicu. Samo je sat na zidu otkucavao nepoželjnu istinu.
Marija nije reagovala. Gledala je u tačku iznad advokatove glave.
Katarina je prekinula tišinu. Glas joj je bio čvrst, bez osude:
„Gospodine Steviću, sada je red na vas.”
Luka je ustao. Pogledao je Nikolu, pa zatim Katarinu, pa konačno – Mariju.
Njegov glas je bio promukao, bez teatralnosti:
„Marija… pogrešio sam.”
Marija je prvi put podigla pogled. Nije bilo besa u njenim očima – samo nepregledan umor.
Luka je duboko udahnuo.
„Žao mi je i izvinjavam se. Pred svima.”
Katarina je klimnula, zadovoljna.
Nikola nije rekao ništa.
Kad su izašli iz zgrade, Petar ih je čekao u kolima.
Marija se spustila na suvozačevo mesto i tiho zatvorila vrata. Nije rekla ništa, ali su joj oči bile vlažne. Ne od tuge – od olakšanja.
Petar je upalio motor i krenuo niz ulicu.
„Imaš pravo da budeš ponosna,” rekao je tiho.
„Ne osećam se pobednički,” priznala je.
„To je zato što nisi igrala da pobediš. Igrala si da preživiš.”
