2. poglavlje
Časni poraz
U ulici je carovala tišina koju za tren prekide škripanje gvozdene kapije koju je Luka povukao i propustio Mariju unutra. Vila porodice Stević stajala je u mraku, obasjana samo uličnim fenjerima i mesečinom koja je padala preko krošnje stare lipe.
Marija je prvi put koračala kroz to dvorište, ali ne kao gost, već – neželjeni stanar.
Vrata je otvorila Milena.
Stajala je na pragu s prekrštenim rukama, u kućnoj haljini boje vina i papučama koje nisu pravile zvuk. Njene oči bile su hladne kao decembarsko jutro, i ni traga čuđenju što Luka u ponoć dovodi devojku sa koferom.
„Hoćeš da mi kažeš da se šališ?” rekla je.
„Ne šalim se. Marija je trudna. I ja sam otac.”
Milena je uzdahnula, kao neko ko zna da dolazi oluja, ali ne može da je zaustavi.
„I misliš da ćeš je dovesti ovde kao da je nevesta, uprkos njenom imenu, uprkos svemu?”
„Mislim da ću je dovesti ovde kao ženu koju volim i kojoj treba dom.”
Marija je ćutala. Stajala je iza Luke kao senka.
Milena se okrenula, bez reči. Vrata su ostala otvorena. Značilo je: možeš ući, ali nemoj očekivati dobrodošlicu.
Ivana ih je sačekala na vrhu stepenica, s prekrštenim rukama i podignutom obrvom.
„Pa lepo. Mislila sam da ćeš bar prvo da završiš fakultet, pa da nas brukaš.”
„Dobra ti noć, Ivana,” rekao je Luka bezvoljno.
„Jesi je bar venčao pre nego što si je doveo?”
Luka nije odgovorio.
Marija je skrenula pogled, želeći da se raspline u tišinu.
Soba u prizemlju mirisala je na detelinasto seno i staru posteljinu. Bivša gostinska, sada će biti njena.
„Ne brini, Maro,” rekao je Luka tiho, spuštajući kofer. „Nek’ pričaju šta hoće. Ja znam šta radim.”
„Znaš li?” pitala je iskreno.
Luka se okrenuo ka njoj, prvi put te večeri zaista je pogledao.
„Znam da te neću pustiti da budeš sama. I da to dete nije greška.”
Marija je klimnula, ali iznutra je osećala težinu. Nije znala je li ovo spas – ili početak kraja.
Milena je gore, u kuhinji, sedela sa Ivanom. Nije pila čaj – samo je mešala kašiku po praznoj šolji.
„Znaš šta nam je činiti, je l’ tako?” pitala je.
Ivana se nasmešila, gotovo radosno. „Znam, mama. Mi ovu igru znamo bolje nego ona.”
Milena je klimnula. „I neka ne zaboravi – ovde je nepoželjna. Neka se snalazi sama ako je uopšte sposobna za to.”
Kuća puna prezira
Nedelja je mirisala na pečeno meso i hladnoću iz mramornih pločica. Marija je stajala u kuhinji, pored šporeta, ne znajući gde da stavi ruke. Milena je bila za stolom, seckala salatu kao da seče poslednje ostatke strpljenja, dok je Ivana prelistavala magazin i zveckala kašičicom po praznoj šolji.
„Možda nisi naučena da pomažeš po kući,” rekla je Milena, „ali kod nas se ne sedi besposleno dok drugi rade.”
„Rekla sam da mogu da…” počela je Marija, ali joj Ivana odmah upala u reč.
„Možeš? A znaš li uopšte nešto da radiš? Ili misliš da ovde naše osoblje da te služi kao kod kuće?”
Marija je progutala reč umesto odgovora. Pogledala je u Milenu.
„Mogu da operem sudove, ili da pomognem oko veša.”
Milena ju je pogledala kao hirurg pacijenta bez anestezije. „Sudovi se ne peru iz sažaljenja. Ako želiš da budeš deo ove porodice, moraćeš da naučiš šta to znači. Ne samo da budeš trudna.”
Luka je tih dana bio sve manje prisutan. Ustajao je rano, odlazio na teren, kasno se vraćao, često umoran i zatvoren. U razgovorima s njim više nije bilo dodira. Samo dnevne rečenice i tiho „kako si danas?” koje je zvučalo kao obaveza, a ne kao uteha.
Uveče bi Marija ležala sama u sobi, s rukom na stomaku, i tiho brojala sate.
U dvorištu, dok je zalivala cveće, naišla je na Petra. On se blago nasmešio, obrisao ruke o kecelju.
„Ne izgledate kao neko ko bi trebalo da bude ovde.”
Marija se trgnula. „Molim?”
„Ne brinite,” rekao je, spuštajući pogled. „Nisam mislio ništa loše. Samo… vi ste više za smeh nego za šapat.”
Marija se prvi put nasmejala posle dana ćutanja.
„Zaboravila sam da se smejem,” rekla je iskreno.
Petar je klimnuo. „Onda je vreme da se podsetite.”
Milena ih je posmatrala s prozora, u tišini. Ivana se prišunjala iza nje s šoljom kafe.
„Već si počela da sumnjaš?” pitala je poluglasno.
„Ne sumnjam, Ivana. Ja gledam. I pamtim.”
„I?”
„I ako nam je već došla kao sramota… možda ode kao skandal.”
Petrov osmeh
U bašti iza kuće, tik uz stari bunar, rasle su bele rade, lavanda i niska ruža penjačica koju je Petar zasadio prethodnog proleća. Marija je sedela na kamenoj klupi, bosa, sa stopalima na toplim pločicama, i gledala u njegove ruke dok je presadjivao začinsko bilje.
„Ti si stvarno srećan ovde?” pitala je, više za sebe nego za njega.
Petar je spustio mali ašov, obrisao ruke o pantalone i slegnuo ramenima.
„Sreća nije u mestu, nego u miru. Ovde sam došao da zalečim rane. Zabranjena ljubav me je uništila. Voleo sam ga više od sebe, ali on nije smeo , nije mogao da se odupre.Predlagao sam mu da odemo negde daleko u Ameriku gde nas niko nikad neće naći, ali on je popustio očekivanjima male sredine i oženio se. Napustio sam Užice i došao ovde, prebijen kao pas koga šutne njegov gospodar i ovde sam našao mir.”
„Čak i sa njima?” pogledala je prema kući, znajući da Milena uvek motri s prozora.
Petar se nasmejao. Njegov osmeh nije bio ni napadan ni sažaljiv – bio je topao, iskren, onakav kakav bi čovek pružio ptici sa slomljenim krilom.
„Oni ne znaju za moje sklonosti, niko ovde ne zna. Ti si prva kojoj sam rekao jer ti verujem.U svakom dvorištu ima korova. Treba samo znati gde raste cveće, a ti sama si jedna cvetna bašta”
Marija je prvi put posle dugo vremena osetila da nije samo teret. U njegovim rečima nije bilo stida. Samo želja za prihvatanjem i ona mu podari osmeh iz srca i spusti ruku na njegovo rame.
„Zato ti znaš tako mnogo o biljkama.”
„Biljke ne lažu. Pokazuju sve – ako ih posmatraš. Ljudi su problem.”
Zavladala je tišina, ali ne ona neprijatna. Tišina kao kad se dve duše odmaraju jedna pored druge.
Petar je ponovo uzeo alat i počeo da raspoređuje zemlju oko bosiljka.
„Koliko si trudna?” upitao je pažljivo, kao lekar.
„Dva i po meseca, možda tri. Nisam sigurna, čekam Luku da me odvede kod lekara, ali je previše zauzet.”
„Dete će imati sreće ako nasledi tvoj glas.”
Marija se zbunila. „Moj glas?”
„Da. Ne znaš da govoriš ružno, čak ni kad si ljuta. Kao da ti i ljutnja zvuči tiho.”
Nasmejala se tiho, skoro stidljivo.
Kasnije tog dana, Milena je došla do Ivane s telefonom u ruci.
„Rekla sam ti da ih posmatram. Gledaj sad.”
Pustila je snimak – kratak isečak razgovora između Marije i Petra, sveden na rečenicu:
„Dete će imati sreće ako nasledi tvoj glas.”Danas sam stigla samo ovo da uhvatim, ali imaćemo ceo buket rečenica uskoro,” rekla je Ivana samouvereno. „A onda… Luka neće imati razloga da ostane s njom.”
Milena je klimnula.
„Neka se smeje sa Petrom još malo i nek taj osmeh bude poslednji koji će joj ostati.”
