13. poglavlje
Tišina pred kraj
Kuća Stevića nije se promenila. Fasada je možda dobila novi sloj boje, ali ona teskoba koja je jednom obavila Mariju pri ulasku, bila je ista. Ovoga puta, nije bila trudna devojčica, već žena s čitavim jednim životom iza sebe – i s verom da joj nijedan susret više ne može oduzeti dostojanstvo.
Luka je otvorio vrata. Njegovo lice je bilo umorno, ali spokojno, kao da mu je prisustvo Marije u toj kući bilo melem na dušu. Poveo ju je do sobe na spratu, one sa pogledom na stari orah u dvorištu. Tu je, u polusenci zavesa, ležala njegova majka – sitna, bleda, ali sa pogledom u kome još uvek nije nestao plamen ponosa.
„Došla si,” izustila je, glasom promuklim od godina i bolesti.
Marija je klimnula glavom, prišla i sela na stolicu pored kreveta. Nije znala šta da kaže. Nije bilo potrebe.
„Nisam dobar čovek, Marija. I nikada to neću tvrditi. Ono što sam uradila – uradila sam da zaštitim sina. Da sprečim da mu ti… upropastiš život.”
Marija je ćutala. Gledala je ženu koja ju je nekada mrzela s takvom snagom da je bila spremna da uništi sve u šta je verovala.
„Ali sada… kada smrt diše za vratom… shvatam. Grešila sam. Ne zbog toga što si ti uspela, niti zato što su ti deca divna, nego zato što sam njemu uskratila ono što ga je činilo srećnim. “
Glas joj je zadrhtao, ali ni u jednom trenutku nije zatražila milost.
„Ne molim te da mi oprostiš. Samo želim da znaš… da odlazim sa spoznajom da si bila bolja od mene u svakom smislu.Mislila sam da si slaba, da ga ne zaslužuješ jer si otišla bez borbe, bez pokušaja da ga zadržiš. Sad shvatam da si ti majka više nego što sam ja ikada bila, da si u tom momentu izabrala mir za svoju decu,a ne borbu koja bi ih pratila ovde sve vreme odrastanja.Sad sve to znam i priznajem i nadam se… da će Bog to uzeti u obzir.”
Marija joj je nežno pružila ruku. Njihovi prsti su se spojili bez suza, bez velike drame. Samo dva ljudska bića na kraju jednog poglavlja.
U hodniku je čekala Ivana. Mršava, ispijena, bez šminke, u širokom džemperu kojim je pokušala da sakrije telo izjedeno krivicom koju je nosila.
„Marija…” izustila je čim su im se pogledi sreli. „Ne postoji dovoljno reči. Niti dovoljno vremena. Uništila sam ti život. Uništila sam tebi… i Luki… sve što ste mogli da budete. Ja sam montirala snimke. Ja sam pustila laži. Za sve sam ja kriva. Majka je bila inicijator, ali mogla sam da kažem ne!”
Marija je osetila kako joj srce postaje teško. U Ivaninim očima nije bilo ničeg osim iskrene patnje.
„Zašto?” upitala je, bez ljutnje, samo kao da traži smisao u svemu.
Ivana je slegnula ramenima, glas joj je bio jedva čujan.
„Zato što sam bila slaba. Ljubomorna. Jer si ti bila sve što ja nisam. I Luka te je voleo. A ja sam se osećala nevidljivo. I kada si došla u ovu kuću, trudna, sa svim svojim strahovima i lepotom, osećala sam se… kao da si nam ukrala sve. Lukinu budućnost, našu sadašnjost….sve”
Marija je prišla i nežno joj spustila ruku na rame.
„Ne postoji izvinjenje koje može da vrati ono što je izgubljeno, ali ne vredi ni kinjiti sebe svakodnevno krivicom za učinjeno. Pokušaj da nadješ mir sama sa sobom,a onda ćemo da vidimo da li bi deca htela da te upoznaju jer uvek postoji put da ono što još imamo pretvorimo u nešto vredno.”
Ivana je briznula u plač, prvi put ne zbog sebe – već zbog svega što je moglo biti.
Pod starim dudom
Beli put, zabačen i zarastao u travu, vodio ih do mesta koje je nosilo uspomene kao tihi svedok vremena. Nisu govorili dok su hodali. Marija je znala kuda idu, iako Luka nije rekao ni reč. Bilo je nešto neizgovoreno, ali snažno, u načinu na koji joj je pružio ruku dok su silazili niz padinu.
Dud je i dalje stajao, stariji, širi, ali čvrst. Njegove grane su se savijale nisko, kao da su im pravile zaklon. Ispod njih, trava je bila mekša, zemlja topla.
„Ovde si mi rekla,” reče Luka, spuštajući se na zemlju. „Tog dana, nije mi stao svet… ali mi se srušila predstava o tome kakav bi moj život trebalo da bude.”
Marija sede pored njega, ne dodirujući ga. Samo posmatrajući lice koje je poznavala bolje od svih drugih – i koje je sada nosilo tragove godina, ali i tihe iskrenosti.
„I sad?” upita tiho.
Luka je pogledao u daljinu, kao da traži reči među krošnjama. Onda se okrenuo ka njoj.
„Sad… ostala je još samo jedna stvar da uradim. Da zatvorim krug.”
Približio se. Njegova ruka je oklevala trenutak pre nego što joj je dotakla obraz. Marija nije sklonila pogled. I kada su im se usne spojile, bilo je to bez naglosti, bez iznenađenja. Bio je to susret čežnje i pamćenja. Poljubac u kome su odzvanjale godine tišine, promašenih reči i tuge. Poljubac u kome su se ispravili svi pogrešni trenuci.
Kada su se odvojili, Luka je naslonio čelo na njeno.
„Ostao sam gladan tvojih poljubaca,” izustio je.
Marija se nasmešila tiho, s onim osmehom koji se pamti čitav život.
„Dobro… onda nećemo dozvoliti da gladuješ više.”
