14. poglavlje
Epilog – Dom pod krošnjama
Prošlo je godinu dana otkako su Marija i Luka odlučili da više ne broje kilometre, niti da čekaju mejlove i letove. Ljubav koja je nekada morala da preživi tišinu sada je svakog dana rasla u razgovorima, doručcima na terasi i večerima pod zvezdama.
Marija je zatvorila poglavlje života u Njujorku onog dana kada je odlučila da se preseli u Srbiju. Nije to bila impulzivna odluka – u sebi je sazrevala tiho, dok je pisala prve redove svog bloga o ekološki održivoj modi. U njegovom jednostavnom naslovu, „Nit ljubavi“, spojila je svoje znanje, strast i vrednosti. I život se lagano presložio.
Luka je, pre nje, pronašao komad zemlje na Kosmaju, okružen šumom i tišinom. Tu je sagradio kuću od kamena, stakla i drveta – dom koji diše zajedno s prirodom. Ujutru bi sedeli na klupi ispred kuće, sa šoljom kafe i pogledom koji se gubio u magli iznad borova. Ponekad bi tišinu narušio smeh dece – Petar i Džozef dolazili su u posetu s vremena na vreme, a njihova toplina ispunjavala bi kuću žuborom i šalom.
Nikola je živeo život na točkovima. Putovao je svetom fotografišući biljne vrste pred izumiranjem, objavljivao u časopisima, držao predavanja, ali se uvek vraćao toj planinskoj kući kad bi mu duša tražila tišinu.
Katarina je, na iznenađenje svih, sve češće boravila u Beogradu. Posle kratke prakse u jednom inovacionom centru, pridružila se Lukinoj kompaniji. Isprva neodlučno, iz radoznalosti, ali se s vremenom u njoj probudila strast koju niko nije očekivao. Luka je u njenim odlukama i načinu razmišljanja prepoznavao sebe – istovremeno zbunjen i ponosan.
Petar i Džozef su ih posmatrali iz daljine – sada već iskusni, ali i pomalo setni. Deca su odrasla. Živela su po svojim pravilima, ispunjavala svoje misije.
Jednog letnjeg popodneva, sedeli su u bašti svoje njujorške kuće, dok je iza njih treperio ekran sa završenim porodičnim video-pozivom. Džozef je uzdahnuo, skinuo naočare i naslonio se dublje u stolicu.
„Porasla su nam deca… osamostalila se… baš smo omatorili.”
Petar mu je dodao čašu vina. „Jesmo. Ali izgleda da smo i dalje potrebni – kao koreni. Ne vide se ali bez njih ništa ne raste.”
Džozef se nasmejao. „Ponekad bih voleo da ih vidim još jednom onako male, kako trče niz hodnik.”
Osetili su se tišina, sećanja, ali i spokoj.
Daleko od njih, na Kosmaju, Luka je u tom trenutku zagrlio Mariju dok je zalivala cveće.
„Znaš…” prošaptao je, „još uvek sam gladan tvojih poljubaca.”
Marija se nasmešila i, ne odvajajući pogled od latica, tiho mu odgovorila:
„Dobro, onda… nećemo dozvoliti da gladuješ više.”
„I dok su dani tiho odmicali pod krošnjama Kosmaja, ljubav koja je nekada morala da ćuti – sada je disala slobodno, svakim njihovim osmehom, svakim pogledom, svakim poljupcem”
KRAJ
