Kad dan utihne Svaki dan ima svoj početak. Rađa se u prvim zracima sunca, raste kroz sate, umara se predveče i na kraju tiho nestane u noći. Ali ni noć nije kraj. Ona je samo obećanje da će se svetlost ponovo vratiti. Tako je i sa čovekom. Rađamo se sa prvim udahom, a odlazimo sa

Zašto i Zato   Te noći vetar je prolazio kroz gole grane kao nevidljivi svirač kroz žice starog instrumenta. Nebo je bilo puno zvezda, a opet je delovalo prazno. Na jednoj raskrsnici, negde između juče i sutra, stajao je čovek. Nije znao kuda da krene. Put levo bio je obasjan mesečinom. Put desno gubio se

Glas koji dolazi kada sve utihne Postoje trenuci koji čoveku ne promene samo život. Postoje trenuci koji ga ponovo rode. Još kao mladić nosio sam u sebi neobjašnjivu želju za čitanjem i pisanjem. Dok su drugi u knjigama tražili odgovore, ja sam u njima tražio sebe. Reči su me privlačile kao svetlost putnika izgubljenog u

NarodU zemlji gde se planine uzdižu kao čuvari vremena, gde reke nose šapat predaka,U ravnici gde vetrovi znaju imena svih koji su ikada pali i ustali, oživi jedan narod koji nikada nije tražio lak put.Jer lak put nikada nije bio njegov učitelj. To je narod koji je rođen iz sudara neba i zemlje,iz krvi i

  Beše reč “U početku beše Reč…” Tako počinje jedna od najstarijih knjiga koju je čovek dobio u nasleđe. Ne kaže da je u početku bio mač, ni sila, ni bogatstvo. Bila je Reč. Stari kaligraf koji je ceo život ispisivao pergamente. Ljudi su dolazili kod njega da im napiše zakletve, ljubavna pisma, molitve i

Kada Shvatiš, U jednoj maloj varoši, između stare škole i zaboravljenog igrališta, živeo je Luka. Ljudi su ga znali kao pametnog, brzog na jeziku i uvek spremnog da odgovori – možda i pre nego što je razumeo pitanje. Kad god bi neko rekao nešto što mu se ne dopada, Luka je imao spreman odgovor. Oštar.

Život u tri činaMilan ,Čitav život je živeo po starom scenariju koji su mu usadili otac i deda: prvo se školuj, pa radi kao vol, pa kad napuniš šezdeset pet – sedi na klupi i čekaj da ti unuci dolaze.I radio je tako. Tačno. Pošteno. Bez pritužbi. Trideset osam godina u fabrici alatnih mašina. Ustajao

Kuća između tišine i buke Kuća na kraju grada, mala, skromna, ali puna života. U njoj su živeli Marko i Ana, par koji je prošao sve — od strasti koja gori kao leto, do zime u kojoj se duše udalje pa ćute. Na početku njihove veze sve je bilo uzbudljivo. Svaki dodir je bio otkriće,

ĐURĐEVDANSKA PESMA KOJA JE NADŽIVELA SMRT( neispričana priča) Đurđevdansko jutro 1942. nije svanulo kao praznik. Nije mirisalo na đurđevak, niti je donosilo radost. Nad Sarajevom se nadvila tišina koja je bolela, a u toj tišini – zatvoreni vagoni, bez vode, bez hrane, bez nade. U tim vagonima nisu bili samo ljudi. Bile su to neizgovorene

Bogati i siromašni mentalitet. Noć je bila tiha, ona vrsta tišine u kojoj čovek najjasnije čuje sopstvene misli. Za stolom, pod prigušenim svetlom, sedela su dvojica ljudi koje je život vodio istim putem – ali ne i istim pogledom na taj put. Godinama su radili, odricali se, verovali da će „sutra“ doneti više. I zaista,

ЕП О ЈУНАЦИМА КОЈИ НЕ ПОСУСТАЈУ У не тако давна времена, кад су горе биле више,а људи чвршћи него камен што га газе,кад се част мерила душом,а име носило као штит,роди се прича о јунацимакоји стадоше између мрака и отаџбине. Устао је мрак са запада,тежак, без гласа, без лица,као да хоће да прогута све што

Kad dobrota prestane da bude dovoljna Dobrotvor o kome se govorilo tiho, ali sa poštovanjem — kao o vatri koja ne peče, već greje. Nije imao ime koje bi se pamtilo u knjigama, ali su ga pamtila srca. Verovao je da je čovek rođen da bude most između tame i svetlosti, i zato je davao