Put koji pamti Put je bio gotovo nevidljiv. Utaban godinama, uzak i skroman, toliko uzak da su njime nekada prolazili samo bicikl, ručna kolica ili čovek koji nikuda nije žurio. Nije imao asfalt, nije imao znakove, nije imao ime. A ipak, meni se učinilo da znam svaki njegov zavoj. Stajao sam kraj njega i gledao […]

Očevo nasledstvo Govore da se nasledstvo meri onim što čovek ostavi iza sebe. Neko ostavi kuću. Neko zemlju. Neko prezime. A jedan otac ostavio je svojoj deci samo jednu rečenicu. Bila je kratka, gotovo obična, toliko jednostavna da je kao deca nisu ni razumeli. „Ne troši život na žaljenje. Gledaj šta možeš da učiniš.“ Prvi

Mesto koje ne postoji, a ipak leči Postoje mesta koja ne pripadaju geografiji, već unutrašnjim predelima čoveka. Mesta koja se ne grade od kamena, niti se ruše vetrom, već nastaju onda kada se duša umori od dugog lutanja i prestane da traži ono što je oduvek nosila u sebi. Takva mesta ne otkrivaju putnici. Otkriva

Kad dan utihne Svaki dan ima svoj početak. Rađa se u prvim zracima sunca, raste kroz sate, umara se predveče i na kraju tiho nestane u noći. Ali ni noć nije kraj. Ona je samo obećanje da će se svetlost ponovo vratiti. Tako je i sa čovekom. Rađamo se sa prvim udahom, a odlazimo sa

Zašto i Zato   Te noći vetar je prolazio kroz gole grane kao nevidljivi svirač kroz žice starog instrumenta. Nebo je bilo puno zvezda, a opet je delovalo prazno. Na jednoj raskrsnici, negde između juče i sutra, stajao je čovek. Nije znao kuda da krene. Put levo bio je obasjan mesečinom. Put desno gubio se

Koliko si puta dao savet nekome? Koliko si puta uložio mnogo svog vremena i energije da nekome pomogneš ili da nekog promeniš? I, na kraju, kako se to završilo? Hajde sad da zamenimo samo par reči iz predhodne 3 rečenice. Koliko si puta dao savet sebi? Koliko si puta uložio mnogo svog vremena i energije

Glas koji dolazi kada sve utihne Postoje trenuci koji čoveku ne promene samo život. Postoje trenuci koji ga ponovo rode. Još kao mladić nosio sam u sebi neobjašnjivu želju za čitanjem i pisanjem. Dok su drugi u knjigama tražili odgovore, ja sam u njima tražio sebe. Reči su me privlačile kao svetlost putnika izgubljenog u

NarodU zemlji gde se planine uzdižu kao čuvari vremena, gde reke nose šapat predaka,U ravnici gde vetrovi znaju imena svih koji su ikada pali i ustali, oživi jedan narod koji nikada nije tražio lak put.Jer lak put nikada nije bio njegov učitelj. To je narod koji je rođen iz sudara neba i zemlje,iz krvi i

  Beše reč “U početku beše Reč…” Tako počinje jedna od najstarijih knjiga koju je čovek dobio u nasleđe. Ne kaže da je u početku bio mač, ni sila, ni bogatstvo. Bila je Reč. Stari kaligraf koji je ceo život ispisivao pergamente. Ljudi su dolazili kod njega da im napiše zakletve, ljubavna pisma, molitve i

Kada Shvatiš, U jednoj maloj varoši, između stare škole i zaboravljenog igrališta, živeo je Luka. Ljudi su ga znali kao pametnog, brzog na jeziku i uvek spremnog da odgovori – možda i pre nego što je razumeo pitanje. Kad god bi neko rekao nešto što mu se ne dopada, Luka je imao spreman odgovor. Oštar.

Život u tri činaMilan ,Čitav život je živeo po starom scenariju koji su mu usadili otac i deda: prvo se školuj, pa radi kao vol, pa kad napuniš šezdeset pet – sedi na klupi i čekaj da ti unuci dolaze.I radio je tako. Tačno. Pošteno. Bez pritužbi. Trideset osam godina u fabrici alatnih mašina. Ustajao

Kuća između tišine i buke Kuća na kraju grada, mala, skromna, ali puna života. U njoj su živeli Marko i Ana, par koji je prošao sve — od strasti koja gori kao leto, do zime u kojoj se duše udalje pa ćute. Na početku njihove veze sve je bilo uzbudljivo. Svaki dodir je bio otkriće,