НЕШТО МЕ ОДУВЕК БОЛЕЛОПонекад седим и размишљам о свом народу.Не као историчар, не као политичар, већ као обичан човек.И увек ми се врати иста мисао.Зашто нам је толико лако да поверујемо у туђе, а толико тешко да препознамо вредност свога?Зашто се често обрадујемо када неко далеко успе, а када успе наш човек, одмах тражимо разлог

ПРАЗНЕ РУКЕједан путник је ишао прашњавим путем између два села. Дан је био топао, а сунце се лагано спуштало ка брду, бојећи небо у боју зрелог жита.После дугог хода наиђе на старца који је седео крај пута и посматрао воћњак.У том воћњаку било је много стабала. Нека су била препуна плодова. Гране су им се

КлупаУ граду који је давно заборавио како изгледа тишина, стајала је једна клупа.Ни по чему посебна.Није памтила велике говоре, нити важне људе. На њој су годинама седели пролазници, уморни радници, заљубљени парови и они које нико није чекао код куће.А онда су на њу поставили две фигуре.Зеца и пса.Људска тела, а животињске главе.Од бронзе.Хладне.Непомичне.И од

Sve me pamti Kad je posle mnogo godina ponovo kročio putem svog detinjstva, učinilo mu se da hoda kroz tuđi san.Put je bio isti. Krivina pored reke još je stajala na svom mestu, kao da nikada nije ni pomišljala da ode. Stari orah pružao je grane nad prašnjavim sokakom, a vetar je nosio isti miris

Зашто смо ми Срби? Питање наизглед једноставно, а кад се човек дуже задржи над њим, постане теже од многих других. Јер није тешко рећи име народа. Теже је рећи шта то име носи. Можда смо Срби зато што су нам тако говорили дедови. Можда зато што смо прве речи слушали на језику којим су и

Три пољупца Када се после много година вратио у родно село, Марко је најпре приметио тишину. Није то била она тишина коју човек чује у празној соби, већ она друга, дубља, која станује међу старим кућама, над гробљем и под крошњама вековних ораха. Иста она тишина која памти више него што људи умеју да испричају.

Стопе у песку Једне тихе ноћи, у часу када су се земаљске бриге смириле, један човек усни необичан сан. Учинило му се да стоји пред Богом, а испред њих се, попут великог платна, одвија цео његов живот. Посматрао је себе од првог плача којим је поздравио свет, преко дана детињства, младалачких снова, љубави и радости,

Priča o hlebu koji nosi svetlost U dolini u kojoj su jutra mirisala na rosu, a sunce se rađalo tiše nego u drugim krajevima sveta, rastao je stari dud. Njegove grane bile su široke poput raširenih ruku čoveka koji je mnogo voleo, mnogo izgubio i još više razumeo. Pod njegovom krošnjom svakoga dana sedeo je

Ljudi koji su znali moju pesmu Nedostaju mu ljudi koji su znali njegovu omiljenu pesmu. Ne zato što je ta pesma bila velika. Nije bila ni posebno poznata, ni naročito važna drugima. Bila je samo njegova. U njoj je bilo nečega što nije umeo da objasni — nekoliko tonova koji su znali da dotaknu mesto

Put koji pamti Put je bio gotovo nevidljiv. Utaban godinama, uzak i skroman, toliko uzak da su njime nekada prolazili samo bicikl, ručna kolica ili čovek koji nikuda nije žurio. Nije imao asfalt, nije imao znakove, nije imao ime. A ipak, meni se učinilo da znam svaki njegov zavoj. Stajao sam kraj njega i gledao

Očevo nasledstvo Govore da se nasledstvo meri onim što čovek ostavi iza sebe. Neko ostavi kuću. Neko zemlju. Neko prezime. A jedan otac ostavio je svojoj deci samo jednu rečenicu. Bila je kratka, gotovo obična, toliko jednostavna da je kao deca nisu ni razumeli. „Ne troši život na žaljenje. Gledaj šta možeš da učiniš.“ Prvi

Mesto koje ne postoji, a ipak leči Postoje mesta koja ne pripadaju geografiji, već unutrašnjim predelima čoveka. Mesta koja se ne grade od kamena, niti se ruše vetrom, već nastaju onda kada se duša umori od dugog lutanja i prestane da traži ono što je oduvek nosila u sebi. Takva mesta ne otkrivaju putnici. Otkriva