Лежим у кревету у спаваћој соби, заражен сам коронавирусом. За сада ми није ништа, само сам изгубио чуло мириса и укуса, али се фолирам да ми је много горе. Жена отвара врата, улази у собу и говори ми: – Небојша, ево ти бромазепам овде – оставља кутију бромазепама и флашицу воде на сто, јер не
1. poglavlje „Najtiše reči donose buru. Misli koje dolaze nečujnog koraka, upravljaju svetom.“ – Fridrih Niče Tog hladnog decembarskog jutra sedeo sam u još hladnijoj čekaonici Doma zdravlja. Rđavi radijatori bili su ledene strukture kao da su tek izvađeni iz Severnog ledenog okeana. Sedeo sam na staroj, oronuloj drvenoj stolici – jedinoj čitavoj u hodniku
1. poglavlje POSLEDNJI SVEDOK “Godine prolaze, al’ krivica ne.” Poglavlje Prvo Pogled iz daleka Novembar u Novom Sadu nema boju. Samo vlagu. Magla je tog jutra legla nisko nad Dunavom, kao da je neko pokušao da prekrije grad tankim slojem zaborava. Mostovi su se nazirali tek u obrisima. Petrovaradinska tvrđava je izgledala kao senka
Pod pretnjom smrću pišem ove redove. U glavu mi je uperen revolver, sasvim sam onemoćao, ali svaka mi je misao jasna. Ruka mi drhti, a kolena klecaju. Pokušavam pisati što jednostavnije, ovo priznanje, kako ne bih pao u nemilost svojih progonitelja, koji su sticajem neočekivanih okolnosti, prerasli, ne znam ni sam kako, u moje mučitelje.
1. poglavlje Poglavlje Prvo Rečenica bez tačke Nikada nisam verovao u slučajnosti, ni u Boga, ni andjele ni demone.Samo u ljudsku glupost. I zidove koji pamte više nego što bi smeli. Zgrada u kojoj sam živeo bila je od onih koje ne izgledaju kao da kriju tajne — dok ne prisloniš uvo na cevi.Onda čuješ
Bio je to običan ponedjeljak u jednom malom gradu. Kiša je sitno sipila dok je Ana, dvadesetosmogodišnja prevoditeljica, žurila niz uličicu iza gradske biblioteke. Zakasnila je na sastanak s klijentom, pa je odlučila presjeći put kroz napušteni prolaz koji vodi do nekadašnje fabrike kože. Nije znala da je te večeri baš tu dogovorena primopredaja
Poglavlje I: Ubistvo 24. decembar 1999. Tišina nije bila celovita. Nikada. Uvek je tu bilo nešto što je kvari – škripa drveća, zatezanje starih uličnih cevi, udaljeni lavež psa. Sergej Petrovič voleo je te sitne nesavršenosti koje jutro poseduje. One su mu govorile da život teče dalje, bez obzira na to što će neko jutro
Kao mastilo i krv 27. decembar 1994. Telo još uvek nije pronađeno, a porodično imanje na Košutnjaku je preko noći postalo mesto zločina. Kuću sada ispunjava miris krvi, a njena unutrašnjost odaje tragove borbe. Sara je bila dobra žena. Nije zaslužila takvu smrt.Moj brat Marko – Sarin muž je bio jedini osumnjičen, ali je zbog
Eva Reding je otvorila oči. Oštri miris brendija povratio joj je svest. Ugledala je dva muškarca. Jedan od njih joj je do tog trenutka držao flašu ispod nosa, a drugi ju je gledao s iščekivanjem, mrmljajući nešto tiho sam sebi. Njega je prepoznala. Uspela je da blago nagne glavu u stranu i primeti da leži
1. poglavlje SPOILER ALERT: Ne čitati ovu priču ukoliko niste čitali priču “Narandžasti čovek”. Markus Brodford zaustavio je auto. Vraćao se kući sa svojom ženom, Džozefinom, od kuće svojih prijatelja, Tima i Sintije Šo, u kojoj su svo četvoro proveli veče. Bili su nadomak aerodroma u Njukaslu kada im se probušila guma. Tim i Sintija
Prvi jutarnji zraci sunca obasjavali su mirno more u blizini istočne obale Engleske. Prostrani, prazni pejzaž ličio je na platno pre nego da umetnik na njega nanese svoje prve poteze četkicom. To jesenje mrtvilo prekinula je tačkica na horizontu.
