Pokora mi se sprema beskrajna i ledna, Nijedna mi vlas više nije čedna, Ne bole me rebra, ni pluća, ni vena, Postala sam deo mesečevih mena.   Rasplinula se plazma međ’ nebrojene zvezde, Pod pazuhom padalice silovite mi se gnezde, U očima mi sunce gasnulo se sjajno, Za glavom mi maglina satkala se bajno.   […]

Šapnula mi je jasno: “Ime nam je Gamadija”, Zazvonila mi glava k’o prazna oranija, ‘Mesto granama da darujem jabuke, Hrana mi bivaju duše moje buke.   Mir mi treba, ili ne, možda? Bitke izgubljene bijem poput vožda, Masline grana i golubica bela, Isto što i maslinasta četa cela.   I šta mi radimo, kog božijeg

Bije neman kao da je tuđe, Slezinu mi cepa kandžama od rđe, Želudac mi pali gnevom bez porekla, Govorim zlo, reči kuljaju kao reka.   Oduvek smo jedno, ja i ta neman, I bićemo još dokle nam dozvoli zeman, Jer ne vidim joj rep i nimalo mi draga, A voli često da urla mi preko