Veruj Univerzumu. Moli se. Bog zna zašto je ovo najbolje. Sve se dešava s razlogom. Budi strpljiva, biće bolje.   Govorim sebi ove fraze kad shvatam da  sam udarila u zid. Vrti mi se u glavi. Ispred oči mi je sve crno. Svetlost postaje sve slabija. Stalno ponavljam ove fraze dok me senka zida guta […]

Otporan na metke i ujede ne tako plemenitih životinja, naučen da sam ližem ranu koja me peče, odavno zalutao, opet kažem otporan na metke. Ćutim jako hrabro, pišem još bolje, gas mi je opao, ne nadam se za bolje. Imam samo jednu manu, ovu noć kobnu i nastranu, ova noć me tako muči, kličem samom

Одисујмо небо. Окишимо земљу. Ошантићимо људе.   Нек за столом Ђуре Јакшића не буде више будала.   Нек се Црњански не окреће у гробу.

„Sve stoji pravo. Sva istina je kriva, samo je vreme krug.”   Repato stvorenje Kakvo jesam Još jednom se grizem Nemilosrdno Za srž sopstvenog početka I jaučem iz noći u noć Kako ne boli Dok me poput guštera Ubeđuju Da će rep nanovo izrasti A moji me rođeni Oplakuju Kad god se ne pojavim U

Shvativši da će ga zima, Primorati da zauvek sleti, Sleteo je u žandinjeru, I legao na golu zemlju, Bez cveća i trave. Sklopio je krila, Tako da ljudi idalje mogu da se dive, Otmenom sivom i belom periju, I podigao glavu na jednu od ivica, Sklopivši oči kao da spava.   Neki pas ili mačka,

Inspirisan tobom, u svoj slom padam. Gde se etar nalazi, s ljubavlju te čaram. U nepregledne sate, ovog ponoćnog časa. Nek te reči hvale, ispisane od moga dara. Ne, nije ovo sve, ima još koje čega Posle kapi, ili dve, dodir čela. Sed još nije brk, nit je kosa slana. Na proleće ću te okititi,

Razapeta između tvojih dodira i čekanja, Postajem sena i pepeo feniksa. Ne znam kada ću se opet roditi Nit kada će me svetlost opet milovati.   Postajem tiha poput šume Nakon zavijanja čopora vukova I nestajem;nestajem kao odraz mesečine U moru,tačno tren pred zoru.   A ti postaješ poput vatre, Čežnja,koja postaje pepeo. Ako me

U tišini, pronalazimo mir koji nam nedostaje, kroz svaki trenutak tišine osećam te jače, iako su tišine ponekad teške, naša ljubav je naša snaga, nedostaješ mi kao da sam izgubio deo svog srca.   U tišini nalazimo prostor za mir,za ljubav i sreću, u tišini pronalazim tvoju toplinu, tvoju ljubav, tvoj mir. Ponekad, reči su

Išao sam stazom od slomljenog stakla, Pratio svetlo i hodao po mraku. Znao sam da ne smem da stanem. Čovek u crnom pružao mi je ruku. Znao sam da njegov put vodi do pakla, I da ne smem da mu verujem.   Vremenom su mi tabani odebljali, I više me uopšte nije bolelo, Pa sam

Шта је ово осећање? Упитам своје срце. А оно опрезно одговара. Нека нова љубав. Љубав,због које ми црвене образи и не престајем да смешим. Али и да се питам. Шта ако,овај сладак осећај постане горак. Онда ћу морати да састављам делове свог сломљеног срца. Тај ризик сам спремна предузети. Није ли дивна ова љубав,као трешњини

Nisam prisustvovao sopstvenom rođenju Niti začeću njene prve misli o meni. Šta bih joj rekao da sam se tog jutra pojavio svečano Umesto sebe? Da li bih je upozorio da ne sedi bezazleno na Mermernim stepencima fakultetskog prilaza Sa jednom nogom poput visećeg klatna na ivici zemlje A drugom do pola odveć u mojim grudima?

Iskasapio si mi srce, Čuješ li ti? Što si to uradio, Imaš li bar malo stida? Nisi hteo,kažeš. Ah,samo nisi isekao nokte. Ruke su ti hladne i mokre, Mokre od krvi moje, Čuješ li ti mene? Sledeći put iseci nokte, Inače moje srce neće izdržati opet. Dođi,donesi mi konac i iglu, Neće se od pogleda